Данас, када говоримо о Hyperloop, TGV и другим врстама супер брзих возова који се крећу брзином од 300 и више км по сату, Бугарске државне железнице (БДЖ) полако умиру због неспособности да се прилагоде савременим условима. Оне као да живе у првим годинама минулог века када су још доминирале парне локомотиве које су теретна или путничка кола вукле са просечном брзином од скромних 30 км по сату и када су железничке станице у сваком насељеном месту привлачиле поглед својим лепим и импресивним зградама.

У нашим данима, међутим, није тако. Железнички саобраћај задржава своје предности, али се оне морају користити за успешну борбу са конкуренцијом других врста превоза. То значи да железнице треба да се реформирају и да држе корак с временом. Али у Бугарским државним железницама то се не дешава иако им финансијску подршку стално пружају држава и разни ЕУ пројекти модернизације. Оне стално губе – и посао, и клијенте и то из простог разлога што не одговарају захтевима савремених потрошача, иако и сада нуде најјефтинији превоз у нашој земљи.

Министар саобраћаја Росен Жељасков је ситуацију у Бугарским државним железницама оценио као „безидејну“ и додао да „недостаје идеја о развоју“, што је вероватно и један од разлога да пре месец дана тројица чланова Одбора директора, укључујући и главног извршног директора компаније  Владимира Владимирова, поднесу оставку. За сада на њиховом месту нема нових менаџера, што се такође може тумачити као одсуство визије о будућности железница.

Имајући у виду сву ту управљачку немоћ некако сасвим логично звуче цифре о кризи у Бугарским железницама које се жале да им недостаје све – новац, путници, роба, локомотиве, вагони. Железницама је прошле године путовао 21 милион путника (поређења ради: последње године комунизма – 1989. било их је 99 милиона). Тада су железнице добиле државну субвенцију од 114 милиона евра. Просечна брзина воза је 45 км по сату. Бугарска нема ниједне локомотиве чија би брзина могла да пређе 120 км по сату. Да и не говоримо о хаваријама, чак и пожарима у локомотивама који се дешавају скоро сваког месеца, нити о непријатним условима за путнике у запуштеним вагонима у којима нема уређаја за климатизацију.

Ако говоримо о новцу, ваља поменути да тренутно дуг Бугарских државних железница по другој емисији обвезница из 2017. износи укупно 52,5 милиона евра (укључујући главницу и камате). Влада је у октобру донела одлуку о продужењу рока отплате тог кредита до 30. децембра идуће године. 90. година прошлог века Бугарским државним железницама је Светска банка одобрила кредит од 235 милиона евра, али практично нико није осетио корист од тог новца. Ових дана је обелодањено да ЕУ из Кохезионог фонда улаже 293,4 милиона евра за модернију, бржу и безбеднију железничку линију између Пловдива и Бургаса. Ова инвестиција доприноси изградњи брзе железничке пруге на коридору Оријент – источни Медитеран који је део трансевропске саобраћајне мреже (TEN-T), који повезује централну и југоисточну Европу. Чини се, међутим, да све ове финансијске инјекције нису довољне чим су бугарске власти донеле одлуку да део новца од концесије аеродрома у Софији, од које се очекује добар новац – само авансно плаћање би износило 280 милиона евра, оде за опоравак домаћих железница.