У другој представи  опере „Пајаци“ Леонкавала, остварене у копродукцији трупе из Старе Загоре и циркуса„Балкански”, у улози Каниа је наступио Камен Чанев,ј едан од еминентних бугарских тенора. И после 25 година на сцени, са репертоаром од 30 и више главних улога и бројних представа у најпознатијим оперским кућама у свету, Камен Чанев тврди да је обичан човек који воли оно што ради и увек настоји да даје све од себе.

Чанев је званично дебитовао у Софијској опери у улози Риголета из истоимене Вердијеве опере. Пет сезона касније већ је солиста Прашке опере, а након још две године се преселио у Беч и постао слободни уметник. Рођен је у граду Сливену где је завршио гимназију са наставом на француском језику. Затим је уписао Националну музичку академију„Панчо Владигеров” – најпре је биоукласи проф. Симе Иванове, а затим – код доц. Констанце Вачкове.

Велику улогу у мом уметничком напредовању одиграо је иШколски центару граду Сливену– прича познати певач. – Заслуга за отварање тог школског позоришта припада г. Георгију Јорданову, који је по мом мишљењу био најуспешнији министар културе у Бугарској. Певати на сцени док се још школујеш била је за нас златна могућност. На жалост садашњи студенти немају ту шансу. Као свршени студент Академије сам већ имао 4-5 великих улога.Касније сам био на специјализацији код Александрине Милчеве на Академији „Борис Христов“ у Риму. Мислим да је оно главно што ме је оформило као уметника – сцена. Нема те бугарске оперске куће у којој нисам певао на почетку своје каријере - у Бургасу, Варни и т.д. Још као студент сам почео певати у опери Русеа где сам радио под руководством познатог бугарског диригента Георгија Димитрова. Биле су то године у којима сам стекао искуство и самопоуздање.

„Арена ди Верона”, Бечка државна опера, Театро Ла Фениче у Венецији, Дојче опера у Берлину, Театро Лисео у Барселони… То су само неке од  познатих оперских кућа у којима је Камен Чанев наступао.

Где је његова омиљена сцена у свету и која му је омиљена публика:

Одувек кажем да је „Дојче опера“ у Берлину „моје позориште“. Можда и звучи чудно, али тамо сам се осећао најслободнијим.Исто бих могао рећи и за  Teatro dell'Operadi Roma. Пре неколико сезона сам креирао неколико улога тамо.Наравно да ми је и Софијска опера омиљено место за наступе, али то није потребно ни рећи, јер је одатле почео мој професионални пут.Догађало се да у свету на сцени сретнем неког другог оперског певача из Бугарске, на пример Кирила Манолова, мог великог пријатеља, Маријану Пенчеву и још многе друге. Мој омиљен композитор је Пучини. Улогу коју можда највише волим је та Де Грија у опери „Манон Леско“, вероватно зато што сам дебитовао у тој улози у Бечкој државној опери.

Нисам никад прекинуо везу са Софијском опером и осталим оперским кућама у Бугарској. Без обзира колико сам ангажован у иностранству, увек када ми се укаже прилика, долазим у Бугарску да певам.Могу рећи да је најбоља публика овдашња. Она осећа када дајеш све од себе, када певаш надахнуто. Док рецимо у Немачкој, чак и када си феноменалан од самог почетка, публика реагује тек на крају представе. То помало збуњује извођача, ово одсуство реакције понекад га чини несигурним, јер изазива сумњу у начин на који пева. Није лако певати пред таквом публиком. Док у Бугарској – ако певаш добро и допадаш се аудиторијуму, право је задовољство бити на сцени. 

Велика грешка је када неко помисли да је досегао врхунац. Најбоље је да се једноставно забављамо. И да изводимо музику композитора, њих можемо сматрати „врхунцима”. Ми само интерпретирамо ту музику. Тајна успеха је у томе да будемо онакви какви знамо бити и да својим гласом креирамо ликове и интерпретирамо генијалну музику. Ми смо посредници између људи и Бога, бар тако мислим.Он дочарава ту лепоту кроз наше гласове.

Превод: Ана Андрејева