Хиљаде километара дели Бугарску и Јапан и можда је то главни разлог зашто у тој азијској земљи живи тек 400 наших суграђана. Вероватно свако од њих има пуно занимљивих прича које препричава пријатељима и родбини тражећи сличности и разлике између Јапана и Бугарске. Ми, Бугари, често се дивимо јапанском привредном чуду. Како су ови људи успели да после Другог светског рата постигну велики економски напредак, с обзиром на то да је земља сиромашна минералним ресурсима а налази се на подручју које често погађају земљотреси, клизишта и тајфуни.

Из Земље излазећег сунца се недавно вратила једна Бугарка како би у Софији представила своју другу књигу посвећену свакодневном животу и међуљудским односима у Јапану. Судбина је Јулијану Антонову – Мурата у Јапан одвела као супругу, дипломату и мајку, пошто се пре 35 година у тој земљи родио њен син.

Наслови Јулијаниних књига се лако памте. Прва је на бугарски преведена као „Хало, хало, Јапан,“ али смо од ауторке сазнали да јапанско „хало“ у себи садржи питање „Могу ли вам нечим помоћи?“ Друга књига је насловљена „Уки, уки, Јапан,“ а овим речима Јапанци изражавају симпатију, поклањају пажњу некој особи. Ти преносиш своје емоције и особа с којом си их поделио преузима твоје тренутно душевно стање. Уки уки е! кажу Јапанци.

Јапан се разликује по томе што Јапанци воле своју земљу. Ову земљу сваког дана погађају елементарне непогоде, али они на њу гледају као на благо, најлепше место на свету, прича Јулијана Антонова – Мурата. Тајна њиховог успеха лежи у томе што су они веома васпитани и толерантни људи. Никад не показују мржњу према припадницима друге вероисповести. Становници ове земље као да су створени за суров и тежак живот, они ће под свим околностима остати и опстати, заједно ће пребродити све тешкоће. У Јапану нико није већи или мањи од другог. Јапанац се према свему опходи пажљиво и стрпљиво, те даје максимум од себе, за своју екипу на послу и за породицу. Ако и ми, Бугари, чинимо то исто, значи да смо веома слични Јапанцима због чега нас и поштују.

Разлика између Бугарске и Јапана није велика, каже Јулијана. И тамо, исто као што и у Бугарској, живе обични људи, пријатни, симпатични. Свако хоће да живи нормалним животом, да воли и буде вољен, да путује. Дакле, не разликујемо се пуно од овог народа, али то што ме је одушевило јесте колико нас Јапанци воле.

Они према нама гаје поштовање какво ми једно другом не показујемо. Јапанци Бугаре сматрају веома паметним и интелигентним људима, лепим, говоре ми да су у Бугарској сви генијални. Драго ми је кад у Јапану чујем речи хвале на рачун Бугара и много се љутим кад у својој земљи чујем како се људи међусобно свађају и вређају. Овде можете да чујете реплике типа: она је лажов. Такве речи у Јапану никад нећете чути и у томе је највећа разлика између Бугарске и Јапана. Све што је изречено у себи крије велику моћ. На нама је да изаберемо којим ћемо се речима служити у комуникацији. Негативне речи изазивају болести и мењају не само особу која их изговара већ и ону којој су упућене. Свесна сам тога да живети у Бугарској није лако и знам да су тренутном стању увелико допринели политичари, али знам моћ речи, стога се трудим да никоме не судим. Ова наша особина да осуђујемо, вређамо, критикујемо друге не води ничем добром осим што наш живот мења на горе. Ето, у томе вам је велика разлика коју сам ја открила између Бугарске и Јапана. 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: БГНЕС