Бугарски национални радио © 2021 Сва права задржана

Просфорни печати – кључни елеменат црквеног живота и део богате културне баштине Бугара

БНР Новини

Хлеб је изузетно важан елеменат бугарске традиционалне културе и сваки предмет који је на неки начин везан за прављење хлеба и његово обликовање, како би он задобио статус празничног, обредног хлеб, такође ужива велико поштовање. Један од тих предмета је просфорни печат, који освештава хлеб и претвара га у учесника Свете литургије.

„Печат који се користи за израду хлеба, који ће учествовати у тајни Светог причешћа, одговара веома строгим захтевима – прича главни асистента др Иглика Мишкова са Института за етнологију и фолклор са Етнографским музејем при Бугарској академији наука. – Обично се печат дели на неколико основна, канонски одређена поља, уз обавезно обликовани крст. У центру присуствује знак: „ИС ХС НИ КА – „Исус Христос победник“. Једно раме печата је посвећено Светој Богородици, а друго – свим редовима анђела. Без било ког од ових симбола хлеб не може да учествује у религиозном догађају.“

По правилу канонске просфоре, исто као и еулогионе печате са ликовима различитих светаца, који се користе на одређеним празницима, израђују монаси или људи који познају црквену симболику. Али осим њих постоје и породични просфорни печати, који се користе за спремане код куће различите врсте обредних и празничних хлебова.

Квасни хлеб који се користи при служењу литургије у православној цркви такође се зове просфора
„Већи део тих печата су израдили безимени пастири, који су поред осталих типичних за тзв. „пастирску“ резбарију предмета, радили и печате за хлеб – објашњава даље Иглика Мишкова. – Ти печати су веома занимљиви. У горњем делу често пута стављани су крстови, а коришћени су као олтарски. На њима су присутни многи хришћански симболи, мада и веома примитивни. Интересантна је и декорација. Аутори користе поједине боје како би попунили простор. Постоје печати на којима је присутна година израде самог печата, бројни симболи сунца, крстови, имена људи којима је тај печат био поклоњен и друго. Све зависи од вештине и знања оних који су израђивали печате.“ 


На жалост, та знања данас су изгубљена. У прошлости мајстори су боље познавали природу, одлично су знали које је годишње доба најпогодније за резбарење, када дрво садржи одређену количину сокова који продужују живот просфорног печата.

„Када гледамо најстарије печате у музејским колекцијама, видимо да су мајстори поседовали довољно знања о материјалу, познавали су одлично његова својства и квалитете, и ти су печати и данас у перфектном стању, за разлику од оних који су рађени у наше доба. Очигледно данас не поседујемо потребна знања и једноставно користимо неко парче дрвета, те можда због тога то и остаје парче без душе, тешко га је користити за квалитетан отисак и печат није у довољној мери истрајан“ – објашњава Иглика Мишкова.

У прошлости просфорни печати су се преносили с колена на колено, обично најстаријем сину, а постоји и пракса да се парчета сломљеног старог печата деле деци у породици, јер чак и његове мале честице поседују огромну снагу. Отисак више није толико детаљан и јасан, али је и поред тога то довољно сведочанство о начину на који људи гледају на тај предмет, светост коју му дају. Различитија је, међутим, ситуација са канонским просфорама.

„Сама црква је прихватила да је печат свети предмет и када једин печат постане љепљив те га је тешко користити, обавезно га треба спалити, јер иначе може да буде поруган“ – прецизира др Мишкова.

То објашњава зашто у огромном делу бугарских храмова и манастира нису сачуване богате колекције печата. Данас просфорне хлебове са квасцем раде само мале, специјализоване пекаре или пак сами свештеници и то једино за потребе литургије.


„Печати за хлеб функционишу у многим европским земљама
– каже Иглика Мишкова. – У неким регионима још увек се чувају знања о просфорним печатима, али се они данас чешће користе као печати за маслац. Можемо рећи да је просфора скоро нестала у Бугарској, мада се још увек чува успомена на њу. Понекад, када чују о тим печатима, људи се сећају да у неком старом орману имају нешто слично што је остало од бака и прабака. Онда их или поклањају музеју, или пак већ гледају на њих као на драгоцену породичну реликвију, као на културно благо, јер они то и јесу.“

Превод: Александра Ливен

Фотографије: лична архива и dveri.bg


Више из ове категориjе

Марија Бакалова

Оскар није отишао у руке Марије Бакалове

Додељене су овогодишње награде Оскар. Први пут за Оскара такмичила се бугарска глумица - Марија Бакалова, у категорији за најбољу женску споредну глумицу у филму „Борат 2“, али није успела да победи. Најбоља споредна глумица је Јун..

ажурирано 26.4.21. 10.39

„Галерије на точковима“ круже улицама Софије

Возила јавног превоза „одевена у необичну одећу“ круже улицама Софије. Реч је о трамвај-галерији са елементима бугарске и белгијске културе и тролејбусу са мотивима фолклора Бугарске и 21 земље са свих континената. Ово је треће издање пројекта..

објављено 21.4.21. 14.43
Пролећни обреди, аутор: Бора Бабоћи, 2020.

Изложба савремене албанске уметности

Од данас до 13. јуна 2021. становници и гости бугарске престонице могу да у галерији „Васка Емануилова“ и галерији DOZA погледају изложбу савремене албанске уметности „А – или без извињења.“ На изложби ће бити приказани радови 11 аутора који..

објављено 21.4.21. 07.55