У данима око празника крајем године тв програми су пуни романтичних филмова о срећним породицама и њиховим догодовштинама око Божића. У паузама са плавог екрана преплављују нас рекламе о разноразним поклонима и празничним снижењима. Иза фасаде украшених излога и журбе око поклона и припреме за празнике, у зимском мразу своје накезено лице показује сиромаштво, наличје празника. Оно нас подсећа да отворимо срца и њима – напуштенима, бескућницима, породицама које живе у оскудици, да им поклонимо мало више пажње, да ублажимо њихов бол или да их примимо код куће.

Породична топлина је највише потребна деци која из једног или другог разлога не могу да живе са биолошком породицом. Хранитељство је начин да се на одређени период попуни празнина коју отвара одсуство породичне средине.

Није лако бити хранитељ и зато нико од оних који желе да постану такви не очекује да су припремљени за овакав животни задатак – каже Биљана Којчева, директор Центра за друштвену подршку при Институту за социјалне активности и праксе. – Практично се све учи у ходу. Послодавац хранитељских породица у главном граду је општина Софије која финансира ову врсту старања о деци. Ми смо организација која пружа подршку, обезбеђује супервизију, имамо групу за узајамну помоћ, одржавамо индивидуалне месечне сусрете и обављамо кућне посете. Све то радимо бесплатно са идејом да се ова услуга развије у могуће најбољој варијанти у бугарским условима.

Циљ хранитељства је да се детету пружи шанса да се формира као личност у доба када му недостаје родитељска потпора. Управо је то мотивисало Марију Благојеву да постане хранитељ. 2009. г. срела је Ремија, „једно„изгубљено“ дете нигеријског порекла које нема никог свог на свету“. Она је променила његову судбину, помогла му да постане познати плесач који„је освојио пуно награда и пехара, а има и плесну школу“. Тренутно се Марија стара о двоје деце – брату и сестри од 9 и 10 година које подиже већ 6 година.

Развијају се брзо пред мојим очима. Дечак је одликаш у школи, а девојчица је права Самарићанка, несебично помаже свима, јако је мотивисана и уме да организује своју свакодневицу.Већ сада зна каква жели да постане – медицинска сестра или ветеринар. А дечак понекад говори као мудар старац. Он и његова сестра похађају часове плеса код бате Ремија. Обоје су ђаци приватне школе јер се нису прилагодили условима у државним школама.

Какви су плусеви и минуси хранитељства?

За децу има само плусева. Што се хранитеља тиче – они морају знати да ће им ова брига преокренути живот. Пошто сам постала хранитељица мој живот се у потпуности променио. Сада имам нове пријатеље. Имам биолошког сина који ми понекад каже „мамо, ти се о мени никад ниси толико старала“. Истини за вољу тој деци је потребно много више брига, она имају незалечене ране.

Марија је члан Националне асоцијације хранитеља и познаје све проблеме тих људи. Зна која је њихова највећа бол – такозвана реинтеграција, то је време када се дете враћа биолошкој породици. Када је дете због конкретног ризика изведено из породице и када се опет врати биолошкој породици, оно ће се опет наћи у истом зачараном кругу и ефекат хранитељства полако се губи.

То је велика траума, јер постоји забрана да се дете и хранитељ даље виђају, због чега деца осећају да су издата. Али када се врати код родитеља који га воле или када буде усвојено, хранитељ је извршио своју мисију. То је и циљ хранитељства – да пружиш руку детету у беди, да га подигнеш или да му помогнеш да оде на место где ће бити срећније. То чини хранитеља срећним.

Превод: Ана Андрејева