Поњаве одишу колоритом који извире из дубине њене живахне душе. Пре десет година она и разбој су се заљубили на први поглед. И отада се нису растајали.

Када закорачите у атеље “Дарине простирке”, одмах ћете помислити – каква само експлозија боја. У улици заната у Варни Дарина Рахнева сваки дан остварује свој сан да помоћу орнамената и боја преточи свој невидљив духовни свет, у тканине које радују, изненађују и надахњују.

Разбој је први пут заинтересовао Дарину када је посматрала како њена бака на селу ткаје шарене покриваче. Када је одрасла, кренула је по селима не би ли нашла мајсторицу која да јој открије тајне ћилимарског заната. Учитељ ју је међутим очекивао у  њеном родном граду – 2. августа 2008. г, када јој је на сајму уметничких заната “Булгарика” предложио да проба да нешто исткаје. Пола сата касније, пратећи упутства Веска Фесчијева, већ сам пребацивала чунак кроз зев између жица, а у једном тренутку учинило ми се да смо разбој и ја једна целина, сећа се мајсторица.

Основне технике ручног ткања нису толико сложене, а остале су непромењене до данашњих дана. До пре педесетак година  у скоро свакој кући у Бугарској је био разбој на којем су жене ткале – прича Дарина Рахнева. – Али претпостављам да ћу цео живот усавршавати танчине заната јер ми ткање причињава велико задовољство.

Дарина се раније бавила властитим бизнисом, а данас је ткање претворила у професију – поред лепих предмета које израђује, она учи децу и свако ко покаже интересовање, како да се служе разбојем. Никада не уцртава преплетаје у ткачки папир нити прави ткачке шеме него се препушта експериментацији – једноставно седнем и почнем да ткајем. Убеђена је да оно што уради налази свог правог корисника.

Понекад су ми у раду водеће боје, други пут нека фигура коју желим да уткам – додаје Дарина. – И сваки пут је нешто друкчије – природа или случајни насмејани пролазник могу ме инспирисати да направим простирач. Више волим ауторске моделе иако користим неке традиционалне орнаменте, типичне за старе ћилиме и тканине. Те фигуре међутим преламам кроз своју призму зато што верујем да је будућност заната у његовој модернизацији. Што се старих бугарских ћилима тиче – они, наравно, имају шарм али да би се моји подни покривачи уклапали у ентеријер садашњих кућа, они треба да делују савремено.

Свака простирка Дарине је друкчија, има своје име и поруку – рецимо ова са два вилина коњица и љубичицом. По речима мајсторице љубичица симболизује скромност, искреност и вера, а вилин коњиц лебди на ветру изнад воде. Дакле, нека живимо за тренутак, али истовремено не заборавимо да будемо скромни, искрени и не губимо веру у доброту.

Уграђујући поруке у своја примењена дела, Дари у ствари наставља стародавну традицију, у којој су орнаменти преносили информацију. Када би девојка, рецимо, нашла изабраника свог срца, она би одговарајућу шару љубави и жеље да се уда уткивала у тканину као поруку својим родитељима.

Традиције морамо поштовати – каже још Дари, додајући да само ако познајемо прошлост имамо шансу за будућност. – Надам се да не допустимо да оне одумру – тим више што ми модернизујемо само дизајн, док технике остају аутентичне, исте какве су биле и у стара времена. Зато се радујем што све више људи показује интересовање за ткање и са поносом могу рећи да се у мом родном граду већ доста колега професионално бави овим занатом.

И док је на седишту разбоја, осмех прекрива Даринино лице: Моји дани су срећни зато што радим оно што ми доноси задовољство.

Превод: Ана Андрејева