Маргарито Дуарте није дуго ишао у школу, али се образовао пошто је дословно гутао сваки текст на који је наишао. У својој осамнаестој години се, већ запослен на месту писара у општини, оженио лепом девојком која је умрла након порода њихове ћерке, гласи одломак из приче Габријела Гарсије Маркеса „Светица.“ Ова необична прича коју је аутор мајсторски исплео не оставља равнодушним читаоца. Дело Маркеса добило је своју позоришну интерпретацију и у Бугарској. До сада је представа играна десет пута, увек у дупке пуним салонима, а таленат и игра глумца Светозара Кнезовског публику оставља без речи. Његова је идеја да нови моноспектакл подстакне савременог гледаоца на размишљање о филозофској и духовној страни живота. Представа је у режији проф. Дијане Борисове која има све заслуге да се у представи осети фин хумор којим Маркес описује своје ликове. Енергетски и емотивно моћна представа која је пуна љубави и наде да ће се догодити чудо, каже млади глумац Светозар Кнезовски и додаје:

У овој представи видим труд једне младе особе која се окренула духовном. Представу смо поставили с јасном идејом да су бугарском друштву тренутно потребне такве бајковите приче, које ће му улити наду да се чуда догађају. Она су свугде око нас, а ми их не примећујемо. Прича Маргарита Дуартеа и његове бестелесне ћерке и његова упорност и истрајност у борби да она буде канонизована као светица су, у ствари, повод да покренемо разговор о свим људским врлинама које красе овог имагинарног јунака. Маркес је лик оца измислио како би у читаоцу изазвао осећај наде. У току припрема реплика за представу смо се с проф. Борисовом сложили да је главни лик у праву да данас више нема ничег светог, а то је последица удаљавања људи од њиховог унутрашњег света. Људима више одговара да остану на површини, не зарањају дубоко, занимају их материјалне ствари – новац, гардероба, ауто. Све мање их интересује да ли су постали добри људи. Ја, рецимо, имам ћерку, зове се Љуба, и кад год ме неко пита како је она, шта ради, обавезно одговорим да већ даје знак да ће постати добар човек. То је једино што тражим од ње као родитељ. Иначе, какву ће професију изабрати, како ће живети свој живот, то је њена лична ствар. Једино што желим јесте да носи основне врлине друштва, које проповедају све религије. А наиме – саосећање, љубав, поштовање духовних вредности. У ствари, оне су неиздвојив део нашег живота, али ми их стално гурамо под тепих, каже Светозар и додаје да моноспектаклима жели да скрене пажњу на те врлине:

Овде нема места егоцентризму и егоизму – емоцијама које сакате душу. Кад изађем на сцену, а и након тога, кад чујем реакције публике, осећам да сам урадио нешто смислено. Добро обављени посао ме тера да се одлично осећам у својој кожи.  Прати ме нека енергија и ја мислим да сам срећан, испуњен човек. Кад сам посетио Ватикан због проучавања везаних за представу папа Фрањо је био веома љубазан према мени и похвалио је оно што радим. Касније сам дуго разговарао на тргу с једним од кардинала који је такође дао благослов за представу, рекао је Светозар Кнезовски.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива