Пре три године су ученици једне гимназије у граду Видину организовали Божићни концерт и средствима прикупљеним на њему купили намирнице за усамљене особе у околини града. Идеја о покретању кампање „Буди човек“ родила се након што су посетили село Врбовчец и дом за старе особе у граду Кули где их је дочекало болно суочавање с бедом у којој живе људи.

Добродошли у северозападну Бугарску или као што је већина зове – у северопропалу Бугарску! Овим речима Антонина Лозанова, 18-годишња ученица и један од главних покретача хуманитарне иницијативе, уводи гледаоца у свој филм посвећен „северозаборављеним“ људима. Трећу годину заредом Антонина и њени другови из разреда у свом родном граду организују кампању „Буди човек“ захваљујући којој ће уочи Божића, 21. децембра, обезбедити храну и пружити радост и топлину старијим усамљеним особама. Овде није реч једино о финансијској немоћи, већ о душевној и емоционалној самоћи, а нико не заслужује да се сваког дана враћа у трошну кућу у којој да живи сам, болестан и заборављен, каже она.

Већина прича се понавља – најближи људи су трбухом за хлебом отишли у иностранство или веће градове, прича Антонина и додаје: Али је прича о баки којој смо пакете с основним животним намирницама дали кроз прозор пошто није имала снаге да устане из кревета била срцепарајућа. У кућерку у којем живи није било пода, већ само неравне камене плоче и нити је она могла да изађе, нити смо ми могли да уђемо. Она нам је испричала како су некада њени родитељи отишлу у Америку и након што су зарадили довољно новца, вратили се у Врбовчец где су купили земљиште, окућили су се, али су, нажалост, одавно преминули. А она нема деце и већ годинама живи сама. И без помоћи заменице председника сеоске општине, она не би могла да обезбеди дрва за огрев, храну.

Антонина од малих ногу воли да помаже људима, каже да осећа неки „унутрашњи порив“ који покреће и остале. Изгледа да јој добро иде имајући у виду да је последњих неколико седмица жељом да чине добро успела да „зарази“ многе ученике из различитих делова земље. Они су такође посетили села у околини Видина, разговарали су с мештанима којима су на поклон донели намирнице. Ови млади људи су дошли подстакнути питањем „У чему је смисао живота?“ које Антонина поставља у филму „Северозаборављени.“

Ово је питање које нисам поставила себи, већ гледаоцима у нади да ће их то коначно подстаћи на акцију, објашњава Антонина. Кад је човек свестан тога шта хоће, он је у стању да види шта је за њега најбитније. И пошто свако има свој одговор на ово питање, и то донекле у зависности од година, за мене је, рецимо, тренутно најважније да испуним своје снове, да уживам подршку, разумевање и љубав, али и да помажем људима у невољи. Знам да ћу за једно 50 година и ја бити једна од њих. Нажалост, пензије су изузетно ниске, новца никад довољно, али међусобним жаљењем нећемо ништа постићи. Дакле, не требају нам „ко зна,“ „нема“ или „надамо се“ – нада се крије у акцији и позитивним примерима, тако ће ствари кренути набоље. Видели смо како су последњих недеља ученици покренули многе акције доброчинства, а то је јасна потврда да млади људи не седе скрштених руку и помажу људима, при том не само онима из њиховог краја. Мислим да не може бити лепше.

Поред филма „Северозаборављени“ који је Антонини донео награду на такмичењу „Филм на длану“ она је аутор и кратких филмова о Василу Левском и другим националним херојима. Сва њена остварења су награђена и Антонина жели да студира филмску режију на Националној академији за позоришну и филмску уметност. И упркос томе што ће једног дана напустити Видин, она ће се потрудити да све што буде постигла буде на добробит завичаја.