Нови дан, нова година, говорили су некада на Игњатијевдан. Према народном календару, данас почиње „млада година“. На Игњатијевдан је веома битно ко ће први да уђе у кућу. Тај човек у народу је познат као полаженик, а сматрало се да од њега зависе срећа и напредак домаћинства.  Ако је он добар човек, донеће, здравље, срећу, благостање за укућане.

Према народним веровањима, на Игњатијевдан су Богородици почеле порођајне муке. Према народном календару, на тај дан почиње божићно-новогодишњи циклус празника које људи дочекују богатом трпезом и разноразним обредним хлебовима који се месе уз посебне ритуале и песме...

Рано ујутро на Игњатијевдан жене су месиле тесто. Кад оно нарасте, узимале су из дрндаре четку којом обрађују конопљу, стављале на њу мало теста и изговарале речи: „Ово је за кадију!“. У овом случају „кадија“ је табуисано име различитих болести. Потом су од тог теста правиле кравајче, али га нису пекле него су га остављале негде да се осуши, а касније би га користиле као лек – мали комад кравајчета стављале су у мед и давале болесном човеку да се излечи. Са два прста су узимале мало од истог теста, од њега обликовале крст и стављале га на неку од кућних греда да зло од њих бежи. После ових ритуала прелазиле су на мешење колача. По традицији, правиле су толико колико је укућана и још један који су чували за Бадње вече, када се вечера кади тамјаном. У многим местима земље био је обичај да се месе и други хлебови. На пример, у околини Тетевена у свакој кући су месили кравајче и лутку премазане медом. Ако је полаженик дечак давали му кравајче, а ако је девојка – лутку. У Североисточном делу Бугарске су месили посебан хлеб познат под именом „игнатска пита“ (погача за Игњатијевдан). Кадили га и делили помало свима у породици, а у амбаре бацали мале залогаје.

Занимљив обичај описује наш познати етнограф Димитар Маринов, који је у његово време био очуван само у неким селима на подручју града Русеа, на североистоку земље (крајем ХIХ и почетком ХХ века). Познат је као дворење квасца.  „Мора да се изводи и на другим местима, али то мештани крију и неће да о томе причају људима са стране“ – пише домаћи научник. Према њему, овај обичај има магичну природу и моћ, па су га стога свештеници жигосали као пагански, а људи се плаше да их црква због његовог извођења не прогања.

За Бадње вече спремало се неколико врста обредних хлебова а сваки је од њих имао своју намену. Најважнији је био округли обредни хлеб са симболима Сунца, стилизованим цветовима, птицама. Звали су га боговица или богова погача, као и божичник. Овај је хлеб бескрвна жртва, посвећен је Богу и кући. Украс обавезно садржи крст, а у средину се ставља просфорни печат. У многим местима су месили хлеб познат као параклис, посвећен Младом Богу.

Друга категорија обредних хлебова била је везана за пољопривреду, сточарство, кућу и кућне предмете. Они су имали и своја имена – гумно, овчар и стадо, волови и орач, бачва… Хлеб „гумно“ се покрива рељефним украсима од теста у виду гумна, стога сена. Прави се и оградапоред које се стављају фигурице паса (оних, рођених у суботу, за које се верује да им зли духови ништа не могу). Хлеб се прво прекади, а након тога даје се парче орачу, део хлеба ставља се у храну волова, којима се оре. Хлеб „бачва“ има истог облика. Намењен је онима који копају виноград, а залогај се односи на виноград. Распрострањена је и традиција да се справља хлеб на који се одозго стављају ознаке од теста разних облика – неки представљају овчара и стадо, волове и орача, бачву итд. 

По традицији, некада су обредним хлебом даривали сваког члана коледарске дружине која у ноћи између Бадње вечери и Божића иде од куће до куће и пева коледарске песме за здравље и срећу. Специјално за коледаре био је обичај месити тзв. кравајчета. У свако кравајче ставља се златни новчић и украси се шимширом. У неким крајевима наше земље као украс су додавали и кокице.

Свака домаћица је обредне хлебове спремала према својим наслеђеним знањима и стеченој вештини. Али најважније правило било је сачувати дубоки смисао ритуала.

Превод: Албена Џерманова