Ноћ пред Рождество Христово у бугарској фолклорној култури позната је са неколико назива. Најчешће је зовемо Бадње вече, али мало ко зна да је у Софијском крају, средњој северној Бугарској и неким другим подручјима земље као и у неким местима која су данас ван предела Бугарске називају Малецки Божић.
Према народним веровањима Богородици су порођајне муке почеле на Игњатијевдан, она је родила Младог Бога на мали Божић, али је то обелодањено тек следећег дана – 25. децембра. Некада се веровало да се када је мајка првороткиња, вест о њеном порођају не сме пренети одмах. Треба сачекати до следећег дана и тада се остале жене зову на Богородичину погачу. Смисао тога је да се мајка и дете заштите од злих духова и несрећа чија је највећа моћ у првим сатима после рођења детета и у тамној ноћи. Зато је у стара времена тај дан био посвећен углавном деци и недавно удатим женама. Постојао је обичај да млађи колеђани – дечаци између 8 и 12 година обилазе куће у групицама. Од раног јутра, понекад усред ноћи они су ишли од куће до куће родбине. Ови обиласци малих колеђана нису они који крећу у поноћ на Бадње вече, а у којима учествују млади момци и мушкарци који су се недавно венчали. Дечаци су нека врста вестоноша који први јављају о рођењу Младог Бога.
Чување ватре да се не угаси у ноћи пред Рождество представља остатак култа према Сунцу који је био раширен на нашем поднебљу много пре оснивања бугарске државе. Он је део паганских веровања Трачана, Протобугара и словенских племена који су насељавали територију данашње Бугарске. Примањем хришћанства највећи празник Божић, астрономски везан за зимски солстициј (22. децембар) и датум после којег се дужина ноћи скраћује, трансформисан је у Рождество Христово. 334. г. папа Либериje проглашава 25. децембар даном прославе рођења Исуса Христа. Трагови култа према Сунцу чије је рођење обележавано на дан зимске краткодневице откривамо у мноштву фолклорних симбола. То је пре свега круг – геометријски приказ Сунца и Земље, креативне и оплођујуће снаге. Круг је истовремено симбол усвојеног културног простора. У старија времена обредна трпеза на Бадње вече спремала се на поду, а укућани су седали унаоколо.
Био је обичај да се сутрадан, на Божић кокошкама да мало прекађене пшенице коју су сипали у круг оцртан конопцем или појасом – то је мађијска радња за заштиту животиња од болести и за обезбеђење плодности. Од сламе на којој су седели на Бадње вече правили су свежњеве или мале венце (опет у облику круга) које су везале о грану воћке како би родиле много плода. Круг се сматра заштитом од злих духовних сила и болести, он ограђује усвојени од неусвојеног простора, своје од туђег, поредак од хаоса … То је поредак који се сваке године нарушава и опет успоставља у једно те исто време када се рађа Сунце, када на овај свет долази Млади Бог. У представама древних људи које се огледају у митовима, легендама и везу, новорођено Сунце се спушта с неба низ гране Светског дрвета и својом виталном снагом преображава живот на земљи.
Млади Бог се касније поистовећује са малим Исусом, кога је Пресвета Богородица родила на Божић. У народним бајкама и песмама каже се да је она рекла анђелима који су јој помагали приликом порођаја, да узму златни крчаг, да га напуне рујним вином и позову неког свеца за крштеног кума новорођенчета. Анђели су полетели ка мору где се Свети Никола борио са олујама. Рекли му они зашто су дошли, а он одговорио: Млади Бог гори попут ватре, а ја сам пред њим као сува слама. Одлетели анђели код Светог Василија али их је и он одбио. Најзад су отишли код Јована Крститеља. Он се обрадовао позиву и одмах прихватио да крсти дете. Отишао код Богородице, заврнуо рукаве, десном руком ухватио Младог Бога, а левом подигао крст. Однео дете на Јордан и када га је погрузио у воду, дно реке је постало златно, а обале – сребрне.
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: БТА и архиваУ Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...
Већ 21. годину заредом Симитли се претвара у позорницу великог кукерског фестивала . Под називом „Симитлија – Древна земља кукера“, овај догађај је..