Већ 100 година гледамо филмове и навикли смо на седму уметност, али су на почетку људи бежали из биоскопских сала када се на великом платну појављивао воз. Данас, захваљујући новим технологијама, доживљавамо исто, толико је то интензивно, каже Златин Радев, један од најуспешнијих домаћих редитеља и продуцената анимираног филма.

Стручњаци за визуелну уметност, а и свако ко је имао прилику да се дотакне ликова и осећаја, која виртуелна стварност (енгл. virtual reality – VR) ствара, тврде да је ово најсавршенији доживљај који један филм или анимација могу да пруже. Слика може бити генерисана компјутером, снимљена камером или анимирана новим технологијама за анимацију. У зависности од своје намене она може да буде компјутерска анимација или тзв. рачунарске игрице и синематик VR.

Синематик VR прича неку причу, каже Златин Радев. Она може да буде интерактивна, што није обавезно, али се човек одједном нађе у окружењу од 360 степени а осећај је непроцењив. Мени је то веома занимљиво, исто као што кад сам чинио прве кораке у анимацији и с одушевљењем гледао како ми се слике крећу. Ово вам је исто, једноставно улазите у неки нови свет. Ту вам је софтвер помоћу којег можете да цртате, буквално као што би било ако користите кичицу, с тим што се све дешава у виртуелном простору за што су вам потребне специјалне наочари. Када сликаш на овај начин ти си, у ствари, унутар слике и сликаш око себе, а гледалац такође има прилику да уђе у њу и посматра „изблиза.“

Виртуелне технологије свакако утичу и на приповедање. Нема близу, средњег или општег плана – све је у једном гигантском плану од 360 степени и све се види у истом тренутку, објашњава аниматор и додаје:

Чудан је осећај приповедати такву причу, а и сама чињеница како ћемо гледаоца натерати да прати правилан редослед, јер он може да гледа где год хоће, представља велики изазов. Стога треба да привучемо његов поглед звуком, светлошћу или неким покретом.

Аудио у овим филмовима је просторни а звук се емитује на различитим нивоима што гледаоца тера да се окреће према правцу одакле он долази, исто као што је и у реалном животу. Веома је занимљиво, пружа велике могућности, али уједно с тим ствара и пуно проблема – како техничких, тако и чисто уметничких. Али је управо то подстакло ствараоца Златина Радева. Када сам први пут гледао виртуелну стварност, одједном сам се запитао где су ми ноге, дели своја осећања аниматор. Гледам према доле и видим неки свет, а ја једноставно не постојим. Веома чудан осећај. Стога у упутствима стоји да није препоручљиво да се камера претерано помера јер се људски мозак лако збуни. Или, мозак овај измишљени, виртуелни свет доживљава као стваран и без обзира на то што вестибуларни апарат мирује, прва реакција је мучнина.

Виртуелне технологије се све чешће користе, а од овог лета су постале део паметних телефона. Реч је о изузетно добром инструменту, али човек треба да зна како да барата њиме, каже Златин Радев и додаје: Некада је у анимацији било боја, кичица, а данас су им се придружиле и нове технологије. Класични филм неће ни у ком случају нестати, али ће бити и нових технологија. Тако ће остављати снажнији утисак. Наравно, као свака таква и слична технологија, постоји опасност од манипулације, али све зависи од тога како ћемо је користити. Да ли је ово наша будућност?

„Ја се лично двоумим. У стварном животу, рецимо, у природи, ми не ходамо окрећући главу на 360 степени. Поред тога, када је у питању филм, као што је, у ствари, и у животу, ми смо навикли да прво видимо општу слику, тек након тога се приближавамо, а ако нам је нешто привукло пажњу, можемо да се загледамо и у детаље. Ако се у филму не прати динамика општег, средњег и блиског плана, човек се не осећа угодно. Виртуелна стварност приказује све у истом тренутку и рачуна да ће гледалац сам изабрати шта ће гледати, наравно, не препушта ништа случају већ га усмерава. Мени се то не свиђа. Јесте да је занимљиво, али до једног тренутка. Ово вам је као периферни вид, али је човеку довољно 180 степени, не треба му сваки пут 360 степени. Стога мислим да ће се временом ствари искристалисати.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова