Стилијан Киров има нешто више од 30 година и импресивну стваралачку биографију. Од јесени 2017. он је музички директор Илинојског филхармонијског оркестра (Illinois Philharmonic – Chicago's Southland). Музички директор је и два друга оркестра у САД. Исте године освојио је прву награду на Међународном концертном такмичењу „Debut Berlin“ и имао свој деби у Филхармонијској дворани у Берлину.

17. јануара у концертној дворани „Бл'гарија“ Стилијан ће први пут дириговати Софијском филхармонијом. На програму ће бити Бетовенова увертира Леонора бр. 3, Концерт за клавир и оркестар бр. 2 Ференца Листа и Симфонија бр. 4 Јоханеса Брамса. Солисткиња клавирског концерта је Петра Холендер-Погади – „једна од најперспективнијих пијанисткиња своје генерације која поседује завидну виртуозност и јединствено сценско присуство“, како наводе критичари.

Прва проба са Софијском филхармонијом, која је одржана 14. јануара, је била заиста незабораван доживљај – диван састав, одлична радна атмосфера, изванредно музицирање… За мене је велика радост што сам овде – код куће. Некада сам сваког четвртка одлазио на концерте Филхармоније. У овој концертној дворани сам имао пуно инспирација, бројне су моје успомене везане за њу – каже млади диригент

Као и многа друга деца код нас, Стилијан је почео да свира као дете – сео је за клавир када је имао тек 5 година. Имао сам неколико професорки и све су оне допринеле мом формирању, али ипак највише дугујем проф. Милени Куртевој која је радила са мном до моје 13-14. године. – каже Стилијан. Примљен је у Националну музичку школу где је учио клавир и обоу, као и дириговање код Дејана Павлова.

Једна од првих симфонија којима сам дириговао била је Симфонија бр.100 Хајдна (позната као „Војна симфонија“) – сећа се он. – Имао сам велику срећу, јер су ме професори храбрили у мојим покушајима да диригујем Омладинским оркестром и Камерним оркестром школе. То су били моји први утисци о диригентском послу, то су моја прва искуства. По завршетку школе две године сам био студент Националне музичке академије. Тада сам победио и на једном клавирском такмичењу у Паризу, а паралелно сам путовао до француске престонице да бих учио клавир. Касније сам прешао да живим тамо. У Паризу сам завршио дириговање (у школи Ecole Normale de Musique, у класи Доминика Руиса). Био сам асистент диригента париске Опере де Маси. Једном ме мој професор посаветовао да конкуришем на најреномиранијим школама у САД и имао сам срећу – примили су ме на „Џулијард“где сам у класи маестра Џејмса Депрајса завршио оркестарско дириговање. По дипломирању сам око годину дана провео у Њујорку – предавао сам, свирао на клавиру, на оргуљама. Није било лако бити у „центру света“ и тражити посао. Победио сам на конкурсу за асистента диригента у Мемфису, у држави Тенеси, а након две године сам се придружио Симфонијском оркестру Сијатла, прича Стилијан Киров.

Тамо је остао три године, али је осетио да је дошао тренутак за промену. Таман је постао отац и напустио је тај оркестар иако није имао другог посла. Срећом одобрили су га за музичког директора оркестра „Симфонија у Ц“ – Њу Џерзи (New Jersey's Symphony in C), на месту познатог бугарског диригента Росена Миланова. Одобрен је и за музичког директора Бејкерсвилдског симфонијског оркестра.

Заиста прија радити са добрим музичарима. Стално сам на путу и авион је мој дом… али све то вреди. Сваки је оркестар као особа, а и веома је корисно радити лепу а различиту музику. Увек полазим од тога да заједно трагамо и мислим да је то правилан приступ. Познато је да сваки диригент долази у оркестар са неком свом идејом. Али веома је важно да зна да када нешто чује реагује. Чујеш и реагујеш – умети то, од посебног је значаја и ова се способност мора развијати. На шта мислим? На пример, солистичко извођење замишљам на неки начин али извођач све другачије изведе – другачије, али много боље од моје првобитне представе. И тако и остаје – ништа нећу мењати иако сам све другачије замишљао.

Истина је да када се веома удобно осећамо морамо изаћи из зоне удобности и тражити нове правце. Истина је и то да човек мора у потпуности да ужива у могућности да ради са одличним музичарима тамо где се налази. Тренутно је моја ситуација таква. У фази сам стварања музике и развоја као уметника. Бернард Хајтинк, један од мојих уважаваних ментора, је рекао: Трагању никад краја. У томе је лепота наше професије, јер ма колико музичар добро знао дело које изводи, он увек открије нешто ново.

Превод: Албена Џерманова