Називају је црквом остварених чуда јер у њој налазе исцељење они коју су одавно изгубили сваку наду. Подигнута је у знак сећања на Светог Антонија Великог у планинском градићу Мелнику познатом по томе што је најмањи град у Бугарској, али са обиљем знаменитостикао и попитком вину које се прави од најстарије аутохтоне винове лозе – широке мелничке лозе.

Храмом се поносе не само мештани, него и остали Бугари јер је он једини у земљи посвећен том свецу који је и исцелитељ. Једнобродна базилика саграђена је 1846. г., а неуобичајено колоритни мурали сврставају је међу споменике културе од националног значаја. Она је делимично спаљивана али никад није била разорена до темеља, прича отац Николај из Мелника:

За разлику од осталих храмова у којима су приказани призори из Светог писма, житија светитеља који је патрон или пак су исликане иконе светаца, у цркви Светог Антонија фреске одишу атмосфером обичне куће. Прозори са завесама, цвећем и анђелима придају кућни комфор храму и делују опуштајуће. Исто као што сада постоји терапија бојама и музиком, тако су и наши преци цркву украсили са намером да лече душу.

Дочарана кућна атмосфера и присуство анђела и херувима на зидовима цркве уливају изгубљеним душама снагу и сигурност која им је преко потребна. У средини храма је плоча са знаком Светог Јована Богослова – двоглавим орлом који симболизује духовну узвишеност. Верује се да управо тамо болесници добијају исцељење од својих недуга и то када гледају чудотворну икону Светог Антонија. Иконостас исто као и зидне слике разликује се од иконостаса у осталим црквама:

Он је дело овдашњег мајстора – наставља причу отац Николај. – Није у дуборезу, него је исликан живахним бојама. Десно од њега је главна храмовна икона Светог Антонија чије је зрачење стварно веома снажно. Уосталом ако се са вером и пламено, чистог срца поклонимо пред било којом иконом, осетићемо њену духовну моћ. Као што каже Свети Апостол Павле у једној од својих посланица "вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих". Све долази због вере у Бога и молитвеног заступништва преподобног Антонија – они врше чуда. Свети Антоније је био Египћанин, сматра се оцем пустињачког монаштва и хришћанског монаштва уопште. Због ревносног и непрекидног служења Богу, Он му је даровао способност да исцељује. Његов пример нам показује да су поред вере потребна и дела, јер је вера без дела мртва.

„Болести нам се дају како би се душа узвисила“, тако нас подучава Црква. Све више лекара сматра да када оболимо и нарочито од неке опаке болести, узрок су најчешће наш начин живота и душевне трауме. Бог их је допустио ради спасења наше душе, зато када тешко оболимо нека се најпре обратимо Богу, а он ће нам посаветовати како да се лечимо, наглашава отац Николај. Он каже да се у ноћи 16. уочи 17. јануара храм испуњује верницима који се током целе ноћи моле за спасење и исцељење. Следећег дана, 18. јануара, када славимо Светог Атанасија Великог, опет се врши литургија. Знамо да је Свети Антоније био саветник и наставник Светог Атанасија, па се зато два празника спајају свечаним литургијама. А пут према душевном миру откривамо у поруци оца Николаја коју он упућује свим верницима:

Нека волимо једни друге, нека узајамно праштамо наше кривице и  ближњима чинимо све оно што желимо да и они нам чине. Да не заборављамо Бога него да се уздамо у Њега. Када имамо неку молбу, нека се најпре Њему обратимо, а нада све нека волимо једни друге. Љубав прашта све.

Превод: Ана Андрејева