1. фебруара 1882. године рођен је један од еминентних бугарских сликара Владимир Димитров Мајстора (преминуо 29. септембра 1960). Дан његовог рођења становници села Шишковци, област Ћустендил, прослављају као празник, јер је управо у њему истакнути сликар насликао већину својих дела, посебно када је реч о портретском и пејзажном жанру, а исто тако и о композицијама из свакодневног живота.

Такође, у Шишковцима налази се и гроб чувеног мајстора кичице, а мештани га и данас поштују као сјајну особу и пример за понашање. Владимир Димитров је свој надалеко познат надимак добио још као млади записничар у суду у свом родном Ћустендилу. А разлог томе је да се он тако обраћао својим колегама: Здраво, мајсторе! Добро си то урадио, мајсторе! Његово огромно срце и велики таленат освојили су симпатије и поштовање свих. Отада су га почели звати Мајстором.

Димитров учествује у Балканском и Првом светском рату. Као ратни сликар је направио неколико стотина цртежа на којима су једноставним и финим потезима кичице приказане емоције у рововима, на ратишту и живот током рата. Владимир Димитров – Мајстора је први званични ратни дописник. Критичари кажу да његова платна карактеришу наглашене боје, идеалистичне и симболичне линије. Упркос томе што је имао прилику да ствара у САД, Турској, Италији, радио је у Лондону, Паризу, Бриселу, Дрездену и Бечу, Мајстор је највећу инспирацију нашао у „воћњаку Бугарске“ а своја ремек-дела створио у ћустендилском селу Шишковци.

Сликар је у Шишковце дошао у јесен 1924. године, на позив свог пријатеља Андона Вијачева, с којим се знају из времена Првог светског рата. Димитров је брзо задобио симпатије сељака, њихово пријатељство и поверење. Ако на земљи постоји рај, онда је то ћустендилски крај чије је срце село Шишковци, пише познати сликар у једном свом писму.

У селу је неколико објеката који се повезују са сликаром, а најпосећенији међу њима је музеј кућа у којој је уметник живео и стварао. У њој су изложене личне ствари и репродукције његових најзначајнијих дела.

Вања Ризова је секретар читалишта „Владимир Димитров – Мајстора 1919“ у селу Шишковци. Каже да је читалиште обновљено захваљујући средствима које је 1982. године доделио Унеско, поводом прославе 100 година од рођења сликара. Отада је прошло 37 година, а 1. фебруар је и даље повод за велику прославу у Шишковцима, каже Вања Ризова и додаје: Владимир Димитров – Мајстора је за све нас дивна особа и сликар, он је наша икона. Поштују га и воле не само старије генерације, а и млади људи. Поносни смо на то што је овај истакнути уметник изабрао да буде део наше заједнице, живео је у нашем селу. Музеј кућа је одељак галерије у Ћустендилу, али ми волимо да кажемо да је овде дух Мајстора и даље жив. Кажу да је био врло великодушан.

83-годишња Бојанка Жељовова је била девојчица од 8-9 година када је Владимир Димитров живео у Шишковцима. Бојанка се сећа да је био врло добар човек, великодушан, предусретљив и ведар. Своју одећу и новац делио је сиромашним мештанима, стога су га људи поштовали као бога. Сваки пут по повратку из САД, а често је путовао преко океана, окупљао је људе на сеоском тргу и говорио им да ако на земљи постоји рај, онда је то ћустендилски крај. Речи којих се често присећамо и које одишу љубављу према локалном живљу.

1. фебруара прослава традиционално почиње посетом галерији у Ћустендилу где гости и становници града имају прилику да виде сталну поставку оригиналних дела Мајстора, каже Вања Ризова. Сваке године нам долазе сликари и поштоваоци његовог сликарства из Софије. Обавезно сврате и у село Шишковци да положе цвеће на споменик сликару. Затим се сви окупљају у дворишту музеј куће. Изложили смо нове, боље репродукције Мајстора, трудимо се да одржавамо живом успомену на славног сликара, каже Вања Ризова.

Само онај ко није упознао његово стваралаштво, не може да схвати, оцени шта је овај човек дао нама, читавој Бугарској. Владимир Димитров – Мајстора је право благо. Стога је 1. фебруар празник за становнике нашег села. Припремају се традиционална јела. Овај дан је повод да се присетимо доброте овог човека који нас је научио да ако желимо да нам буде добро, треба да будемо великодушни једно према другом, да се волимо и поштујемо.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова