Они су бугарски зато што су их градили Бугари и зато што су били стециште бугарских верника. Цркве у Западној Тракији (у Бугарској је ово подручје познато као Беломорска Тракија) која је данас на територији Грчке неговале су бугарски дух вековима пре ослобођења Бугарске од османске владавине. Када су снагом Нејског уговора 1919. г. велике силе одузеле Бугарској Западну и Источну Тракију као и тзв. Западне покрајине насељене претежно Бугарима, у Бугарску се слила река стотина хиљада избеглица. И после ове националне катастрофе хришћански храмови на територији Тракије негују и чувају историју и веру предака.

То је наш духовни простор и само велики нихилиста могао би да то порекне, наглашава Димитър Шалапатов, наследник исељеника из Егејске Тракије. Сада је одборник у општини Хасково, дугогодишњи је председник локалног тракијског друштва „Георги Сапунаров“ и главни секретар Савеза тракијских друштава:

Таквих као што сам ја, који су повезани са Западном и Источном Тракијом има десетине, чак стотине хиљада – прича Шалапатов. – Ми смо потомци избеглица из тог подручја, тзв. тракијских Бугара. Љубав према Тракији, нашој духовној територији код нас су васпитале баке и деде у годинама када нисмо имали могућност да је посећујемо. Они су до задњег дана сањали да се врате тамо где су први пут угледали светло дана. Када сам имао прилику да одем и својим очима видим ово подручје, пожелео сам да све документирам.

2008. године, на научној конференцији у Крџалију Димитар Шалапатов је представио своју студију „Бугарска хришћанска насељена места у Беломорској Тракији“, а 2011. његово истраживање објављено је као илустрована књига под насловом „Бугарска хришћанска насељена места у Западној (Беломорској) Тракия“. Почетком јесени 2018. г. он је проучио историју 35 села, у којима и данас постоје православне бугарске цркве. – Пошто се ове године навршава 100 година од потписивања Нејског уговора, снагом којег нам је одузета Западна Тракија, решио сам да покажем културну баштину која је и данас остала на овом поднебљу. Тако је настала идеја да духовну историју Шалапатов преточи у фотографије. Део тих слика на којима су бугарски храмови и параклиси приказани су на изложби као и у луксузном албуму, који је Шалапатов поклонио великим библиотекама у земљи. Простор у галерији у Хаскову где сам приредио изложбу није могао да прими више од 40 фотоса цркава – појашњава он. – У ствари њих је више, али су то најбоље очуване, потпуно бугарске цркве.

По његовим речима, међу најлепшима је она Светог великомученика Харалампија Чудотворца у селу Дервент (Авас), која је освештана 1860. године. Црква је активна, а по величини конкурише оној у Дедеагачу (Александруполису):

Она је стварно импозантна, а то је тако јер је и село међу најбогатијим у том подручју. Тамо су развијени гајење маслина, сточарство и трговина. По речима моје баке земљиште је веома плодно, па су људи убирали по три летине.

Јака вера им је помагала да остају сложни и када су добили дозволу да саграде цркву, они су прикупили новац у току свега две године. За храмовног патрона су изабрали Св. Харалампија, који их је неједном спасавао несрећа.

У атару некадашњег села Дервент је и црква уклесана у стену - Светог Тодора, стара 1.000 и више година. Црква у Доган хисару, коју су посећивали преци Димитра Шалапатова такође се одликује богатом историјом:

Изграђена је 1835. године и остала у аутентичном облику све до 1994. г. Бугарски револуционар и борац за ослобођење тракијских Бугара капетан Петко војвода примио је крштење у њој 1844 г. Поводом 150. годишњице његовог рођења Грци су решили да је обнове. Изградили су припрату и поставили облогу на део цркве. На изложби показујем како је изгледала пре и после ремонтних радова. У Доган Хисару је и десетак параклиса, који се одржавају и дан данас. В Дервенту такође. Називају их црквице и у њима се може вршити литургија.

Према истраживачу историје тракијских избеглица, некадашњих бугарских храмова у Западној Тракији је више стотина. Део њих су активни и у добром стању, а у другима се служба изводи само на храмовним празницима. На жалост има и потпуно оронулих и запуштених. На изложби су приказани само они у којима је још увек жив бугарски дух. Аутор намерава да са њом гостује у Бургасу, Варни и Пловдиву где живи велика заједница потомака исељеника из Тракије. Очекује се да она буде приређена и у Народном собрању у Софији.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива