Жудња Бугара за слободом досегла је врхунац Априлским устанком 1876. г. који је недуго после избијања жестоко угушен. Широм Европе јавност је почела изражавати солидарност са бугарским народом. У тадашњој штампи су се појавили срцепарајући чланци о устанку и немилој судбини Бугара. Посебно бритко било је перо америчког новинара Јануариуса Мегахана који је писао за британске новине.

У Русији је покрет солидарности био нарочито снажан што је било у пуном сазвучју са дугогодишњом стратешком тежњом Царске Русије да заузме мореузе (Босфор и Дарданеле). Како не би опет запао у изолацију (што му се десило у периоду који је претходио Кримском рату), Петербург је започео интензивну дипломатску припрему за рат са Османским царством. На преговорима великих сила вероватно је оцртана мапа Балкана, онако како би изгледала после рата, а руска страна је на тим преговорима морала да пристане на низ компромиса. Тако је цар Александар Други добио одрешене руке и 24. априла (по новом календру) 1877. г. објавио рат Османском царству који је за Бугарску био ослободилачки.

Неочекивано тежак рат и компромисни мир

Османско царство показало се снажним противником. Рат је био тежи и жешћи него што се очекивало, а још се и отегао што Санкт Петербург није планирао. Победу у њему Русија је извојевала уз велику одлучност, пожртвованост и хероизам као и уз подршку Румуније, Србије и добровољаца Бугарске. Бугари су учествовали у многим кључним борбама, укључиво и у најважнијој бици на територији Бугарске, која се водила за одбрану превоја Шипка (21-26. август 1877., познатог као Бугарске Термопиле). Тамо су Руси и Бугари одбили контраофанзиву Сулејмана паше у правцу северне Бугарске. После победе код Плевена (у децембру 1877.г.), где је капитулирала армија маршала Османа паше, руска команда је планирала зимски марш кроз Стару планину. Војни стручњаци су сматрали да је ова операција неизводљива, али је она успела, а допринос томе има и масовна подршка Бугара. Руска војска је напредовала према југу и однела одлучујуће победе код Софије, Шипке-Шејнова и Пловдива.

3. марта 1878. г. потписан је прелиминарни Санстефански мировни уговор. Међутим о коначној судбини територија насељених Бугарима одлучено је на Берлинском конгресу јула 1878. г. Тамо су дошли до изражаја закулисни договори и компромиси између великих сила. Слободна је остала Кнежевина Бугарска (данашња северна Бугарска и Софијска област), која је формално била вазал Високој Порти. Део јужне Бугарске постао је аутономна покрајина у пределима Османског царства, а 1/3 територије бугарске Егзархије безусловно је враћена султану са наговештајем о некој нејасној самоуправи. У балканској трци која је уследила, борба Бугара за уједињење потрајала је још 4 деценије, са ограниченим успехом.

Ослобођење и светска геополитика

Око улоге Царске Русије и њене политике на Балкану ломила су се копља још одмах после Ослобођења када се бугарска елита поделила на русофиле и русофобе. Русија је била држава са ауторитарним управљањем, док идеје бугарске националне револуције долазе из западноевропских држава. Међутим, ни у најжешћим политичким препуцавањима русофила и русофоба нико није оспорио чин Ослобођења. 1888. године 3. март је проглашен Даном Ослобођења, јер је то датум када се после пет векова одсуства име Бугарске опет појавило на политичкој мапи Европе. Празник није укинут ни у периодима 1915-1918 г. и 1941-1944 г. када је Бугарска била савезник Немачке у два светска рата, а 1916. водила је тешке окршаје са руском војском у Добруџи. 3. март је постао национални празник Бугарске 1991. године. У бугарској јавности је и даље дискутабилно питање који би догађај из прошлости требало обележавати као национални празник. Наши преци који су пали за слободу, заслужују да им и тог дана посведочимо захвалност и поштовање.

Ни Русија не би могла да нас ослободи да није било бугарског националног препорода и борбе за независност.

Историја не признаје реч „ако“. Ни са данашње тачке гледишта не уочавају се неке друге могућности за ослобођење Бугарске крајем 19. века. То су умели наши преци – да задобију помоћ Русије за ослобођење домовине, то су и учинили. Искористили су повољне прилике јер геополитика није плес љубави, него игра интереса. Спорити се са историјом никако није могуће. Можемо да прихватимо њене поуке, као и све оно добро што је постигнуто борбом за остварење снова, упорношћу и самопрегором појединаца. Да узмемо дијаманте и одвојимо пепео.