Чувари традиције – тако је позната у јавности плејада аматера у градовима и селима који свој талент и енергију уграђују у активности којима одржавају живим дух нашег народа.То су људи уједињени у непрофесионалне уметничке групе – они изводе бугарске традиционалне песме, постављају позоришне комаде, приказују фолклорне традиције, поштују и обележавају све бугарске празнике. Они имају наступе како у великим градовима где је календар културних манифестација богат, тако и у мањим местима где је сцена читалишта културно средиште мале заједнице. Аматери су прави будитељи и лидери на локалном нивоу. Многи би питали – какву корист имају ти људи који у току више година издвајају из свог слободног времена да би се бавили активностима у име нематеријалне културне баштине. Члан аматерске групе може бити само онај који за то има унутрашњи подстрек и коме је то животни позив. Стварно, то су људи који чувају и негују велико богатство у коме су садржане сва мудрост, оптимизам и вера нашег народа. Када истражују и записују старе народне песме, обнављају обреде и традиције, читалишни делатници доприносе томе да поруке наших предака изроне из заборава.Аматери нам помажу да поверујемо у предања старих Бугара, показују нам како светлост побеђује мрак, како нам природа улива наду када се сваког пролећа буди и оживљава.

На прагу пролећа, ми, Бугари упућујемо пуно жеља за здравље и дуг живот, за радост и срећу. Симбол чисте радости, којом нас испуњује пролећно сунце су мартенице. Фигурице од белог и црвеног конца подсећају нас на то да све у животу зависи од личне посвећености, истрајности и љубави коју дарујемо другима. Није случајно што је дан када се китимо мартеницама – 1. март, постао празник аматерских организација. Обележавају га скромно, али увек под кровом свог другог дома – читалишта.

У читалишту „Св. Кирил и Методиј – 1927“ у софијском селу Доњи Богров припрема за први март потрајала је недељама. Жене се уочи празника окупљају и ручно израђују мартенице за сву децу у селу. 1. марта малишани имају прилику да виде и отелотворење пролећа – Бабу Марту.

Права баба Марта је у црвеном сукну (или сукману - непросеченој хаљини без рукава), у белој кошуљи,забрађена је црвеном марамом и носи шарену прегачу. У руци држи преслицу и корпу пуну мартеница. Празновање 1. марта дочеком Бабе Марте је наша лепа традиција, прича Љиљана Ташева, једна од аматерки која наступа у улози Бабе Марте.Окупљамо се у читалишту, тамо правимо мартенице и настојимо да их је довољно за све. Деца у обданишту имају своју свечаност, али и нас дочекују радосно.Прошле године биле су две бабе Марте – једна старија, друга - млађа. Пре 2 године, када сам опет била у улози Бабе Марте, једна од девојчица која живи недалеко од моје куће, после празника ме је опет видела, али ја више нисам била прерушена као Баба Марта. Била сам се попела на кров наше куће, који смо ремонтирали. Дете ме је препознало и почело да убеђује родитеље како је баба Марта ево тамо горе, на крову. То ми је драга успомена, а и данас ми је мило када се сретнемо на улици и она ми се обрати са: „Здраво, Бабо Марто!“