Седимо с гитаром на песку, а испред нас таласи, бар је на плажи, а море близу бара… Јутро без аларма је као небо без облака, неко је зауставио Земљу…

Европска турнеја „Дежурних осумњичених“ почиње на Дан жена, 8. марта, наступом у култној дискотеци U 4, једном од најпрестижнијих места за клупску музику у Бечу, прича Стефан Валдобрев. Већ следеће вечери, 9. марта, наступићемо у Минхену, а 10. марта – у омиљеном Берлину. Следећег викенда имамо концерт у Франкфурту, Амстердаму и Карлсруеу. Прошле године смо у то време организовали мини турнеју у Бриселу, Луксембургу и Лондону. Ове године смо удвостручили број градова, а репертоар нам је традиционални, наравно, биће и неких изненађења. Ово ће нам бити први наступ у поменутим градовима, због тога желимо да припремимо специјалне концерте. На крају програма ћемо извести моју интерпретацију песме Петка Р. Славејкова „Лепа си, Отаџбино.“ Једном смо је већ представили, на Новогодишњем концерту на тргу кнеза Александра Батенберга у Софији, мислим да се допала публици, стога верујем да ће је и наши сународници у иностранству добро примити. У Бечу ће нам се придружити наша „борбена другарица“ Арабел Карајан. Она се недавно, након што је 20 година провела у Бугарској, вратила у Аустрију. Имамо дует с њом – песма се зове „Да ли сам то ја или нисам“ (Аз ли съм или не съм), а мислили смо да би било лепо да нам се придружи на сцени. Биће нам веома драго пошто се дуго нисмо видели, а много нам је драга.

Можда то, са стране гледано, делује тако, али је мој основни позив глума, каже Стефан Валдобрев и наставља: Тренутно играм у „Театру 199“ у култној трилогији „Мали комад за дечју собу,“ „Пријатнострашно“ и „Људи из Оза“ драматурга Јане Борисове, у режији Галина Соева. Играм и у позоришту „Суза и смех,“ а исто тако и у позориштима у Сливену и Пловдиву… Учествујем у филмовима, али само у оним правим, не волим серије. Све те ствари некако остају невидљиве. Свестан сам тога да су песме више присутне у медијима, али ми то не смета, јер је то само део мог пута, чак бих рекао да је то само почетак. Још у школи сам писао песме, свирао, формирао групу… Осам година сам свирао на клавиру, али сам схватио да немам довољно стрпљења и одустао сам од музичке школе. Наставио сам с гитаром. Мислио сам да похађам часове из електричне гитаре, кад оно, испоставило се да ћу учити класичну, али сам се заљубио у овај инструмент и годинама сам га изучавао с огромном жељом. Уписао сам Позоришну академију, прве улоге су ми биле у Академском позоришту, дипломирао сам… Први албум под називом „Волим те, драга“ (Обичам те, мила) снимио сам 1994. године. Имао сам пуно обавеза у позоришту, активно сам компоновао филмску и позоришну музику… Тад нисам био у стању да формирам бенд. Били смо помало чудан пројекат – свако је долазио и снимао свој део, нисмо имали пробе, комплетан снимак су тек на крају имали прилику да чују… Дакле, све је ишло обрнутим редоследом. 2012. године, након 10-годишње паузе, сасвим спонтано сам одлучио да се морамо окупити. Одржали смо неколико концерата – током Салона уметности и још неколико у оквиру једне недеље. Био сам изненађен кад сам видео колико људи зна и памти текстове наших песама. А ја сам мислио да је то одавно заборављено, да је био један леп тренутак који је пролетео. Смогао сам храбрости и снаге, одлучили смо да издамо нов албум, а групу смо назвали „Дежурни осумњичени.“ Били смо „оркестар без имена“ али смо данас већ оркестар с именом. На крају, волео бих да поменем да су недавно почеле пробе мјузикла „Евита“ у Пловдивској опери. Ја ћу играти Че Гевару, пред вама је један „нови Антонио Бандерас.“ Не тражим улоге за које бих користио своје знање и вештине из области музике, желим да ми глумачки пут буде без „помоћних штака.“ На музичкој сцени се такође не служим глумачким „помоћним средствима,“ а могао бих. Имао сам 17-18 година када сам се почео бавити музиком и глумом и све ми је то сасвим природно.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова