У марту месецу, када славимо долазак пролећа и Благовести, стара Серјакова кућа у Тројану нам нуди “Приче о женама” – изложбу 27 портрета жена које су имале различите животне улоге и судбине.

Кућа бившег четника нашег истакнутог револуционара и Песника Христа Ботева – Георгија Серјакова познатог као Гијо, која је претворена у ликовну галерију, данас отвара своја врата да би жену представила преко слика из фонда Музеја заната у Тројану које су дело наших познатих сликара. Међу њима су Иван Филчев, Теофан Сокеров, Иван Пеевски, Григор Првев, Владимир Киров.

Заједничко свим тим женским ликовима је пре свега то што су они инспирисали сликаре… – каже галеристкиња Маријела Шошкова. – Друга заједничка ствар је чињеница да ова дела до сада нису приказивана. И не на последњем месту -  приказане слике су дело истакнутих мајстора кичице и достојне да улепшавају зидове сваке репрезентативне галерије у земљи.

Портрети не приказују лица познатих Бугарки него уопштени лик жене као интимне успомене, идеала и вечите инспирације.

У ствари, свака слика представља посебан разговор… – каже још Маријела Шошкова. – Кад станемо испред портрета и композиција „видимо“  приче – о жетелицама, берачицама грожђа, женама из доба нашег националног препорода, затим – портрете жена са шеширима, финих дама, девојчица… Другим речима, видимо различите разговоре, различите приче.

И није случајно то што су међу сликама и неке песме песникиње Екатерине Ненчеве. Желимо да се подсетимо на њу управо преко њеног стваралаштва. 

Фина и лепа, увек одевена у црно – овакву је знају њени савременици. Али управо је овој талентованој и еманципираној жени дозвољен приступ првој књижевној групи код нас „Мисао“ (“Мисъл”) коју су чинили само представници јачег пола, њене песме објављивала су сва књижевна издања, она је смрт претворила у главну тему свог стваралаштва. Нажалост, живот “Мадоне у црном”, како је називају, обележен је трагедијама. Имала је 17 година када је њен отац преминуо под нејасним околностима, а две године касније – на дан његове смрти извршио је самоубиство њен млађи брат и тако је њена породица остала на улици, без извора за преживљавање. После, у време комунизма, њено стваралаштво је забрањено, јер „је његова тематика мрачна и недостају социјални мотиви“ и… заборављено.

Песникиња је рођена 1885. године у граду Тројану, у породици лекарског помоћника Димитра Ненчева Ханчева из Севлијева (потомка хајдучке фамилије, учесника у Априлском устанку и македонском ослободилачком покрету) – прича галеристкиња. – Због његове професије породица је била приморана да живи у различитим градовима. Екатерина Ненчева је основно образовање стекла у Севлијеву, средње – у Никополу и Ловечу (на Америчком женском колеџу), а после је уписала словенску филологију на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“.  У ствари, Екатерина Ненчева је прва бугарска песникиња после ослобођења земље која у своје стваралаштво укључује море. Жена, песникиња, маринист –  тако је могу назвати, рекла је Маријела Шошкова.

Превод: Албена Џерманова