У домовини најпознатијих вајара и сликара – Италији, статуу Леонарда да Винчија која дочекује и испраћа путнике на истоименом аеродрому, познатом и као Рим – Фијумићино, израдио је наш сународник. Име му је Асен Пејков, а за њега мало ко од нас зна. Али су му Италијани одали дужно признање и у знак поштовања назвали по њему мали трг испред његовог дома, у близини Колосеума. Тиме ово место и данас чува успомену на један бугарски таленат у легендарној улици Маргута, у којој су стварали Пабло Пикасо и Салвадор Дали. Таква и слична „бугарска места“ ван предела Бугарске постоје и у Шпанији, Румунији, Албанији, на Светој гори, у Северној Македонији, Норвешкој, Украјини и другим земљама. О њима нам је испричао млади путешественик Данијел Пангев који је ове „делиће“ ризнице бугарског памћења сакупио у књизи „Ухваћени тренуци блиских и далеких места.“

Упркос томе што су биографије песника Пенча Славејкова и писца Димитра Димова познате а изучавају се у школи, од Данијела Пангева смо сазнали да је Славејков умро у Италији, у једном сеоцету „које лебди изнад језера Комо,“ као и да је Димитар Димов годину дана живео у центру Мадрида, на само 5 минута хода од Музеја Прадо. Данијел је музејским радницима испричао да је у непосредној близини њиховог радног места постављена спомен-плоча овом славном бугарском писцу, чији роман „Осуђене душе“ је посвећен трагичним догађајима за време грађанског рата у Шпанији.

Данас, када можемо слободно да путујемо по Европи, више није толико проблем да пронађемо те „делиће“ Бугарске. А они су, према Данијелу, на најневероватнијим местима, на више хиљада километара од нас.

Почећу с једном земљом, далеко на северу, у којој уопште нисам очекивао да ћу наћи неки траг везан за нашу историју, каже Данијел Пангев и додаје: Реч је о Норвешкој, где је на зиду зграде Општине у граду Ослу откривена спомен-плоча коју је Бугарска поклонила у знак признања Фритјофу Нансену. Тада сам сазнао зашто је у Софији један од централних булевара, близу Националног дворца културе, понео име познатог поларног истраживача. Као високи комесар за избеглице је Фритјоф Нансен увео тзв. Нансенов пасош с којим је на хиљаде бугарских и других избеглица из Македоније и Тракије, у годинама пре и после Првог светског рата, прелазило границе тражећи спас.

Од Данијела смо, такође, сазнали да у самом срцу Европе, у Швајцарској, још једно место чува делић Бугарске, захваљујући потомцима Луја Ајера.

„Швајцарац бугарског срца,“ како су га звали, био је раме уз раме с бугарским војницима у Балканском рату 1912. године, а касније и у Првом светском рату. У својој књизи „Pro Bulgaria,“ коју је 1913. године објавио на француском језику, он се залаже за бугарску националну ствар.

По речима Данијела Пангева, добар део духовних места везаних за Бугарску налази се у суседним балканским земљама. У јужно-централном делу Албаније, у подножју планине Томор, налази се један од најстаријих и најлепших градова, Берат, који плени лепом архитектуром и калдрмисаним сокацима, прича он. Од 9. до 11. века је Берат био део Првог бугарског царства, а исто тако и Бугарске Охридске архијепископије. Тамо је било седиште Светог Климента, који је, пре него што је постао Охридски, био епископ Велички. У ствари, Велица, Белица, Белиград, Белград су бугарска имена града Берата. У том граду се чувају мошти Светог Горазда и Светог Ангеларија.

У Северној Македонији сам се срео с Пандем Ефтимовим који је недавно преминуо, наставио је Данијел. Он је био човек-енциклопедија а знао је сваки педаљ и кутак Бугарске. Испричао ми је веома занимљиве приче о судбини Бугара на овим просторима. Потомцима Бугара оставио је завет да пронађу своје корене и буду толерантнији према људима у Северној Македонији. Они су годинама били изложени пропаганди и асимилацији, тако да се не смемо љутити да се неки од њих изјашњавају као Македонци.

Друга изузетно упечатљива личност, о којој Данијел каже да је живо памћење бугарске историје у Румунији, јесте банатски Бугарин проф. Лука Велчов. Он ми је показао хан у којем су се окупљали бугарски бунтовници, млин у којем су Ботев и Левски провели зиму 1868. године. Показао ми је хотел у којем је одседао писац Иван Вазов приликом својих посета Румунији, а исто тако и зграду у којој је био фотографски атеље у којем су настали једни од најпопуларнијих портрета Васила Левског.

Нажалост, већина места која је Данијел Пангев описао у својој књизи, данас је запуштена и више личе на „живе ране наше историје и културе.“ Стога је одлучио да их овековечи како би их сачувао за генерације Бугара који долазе.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива и архива