Више од 10 месеци /од 1. марта 2019. до 12. јануара 2020./ у центру Софије биће отворена једна занимљива изложба, насловљена „Дворац уметности“. То је путовање у време, када је централна зграда Националне галерије ликовних уметности заиста била дворац – кнежев и царски.

Прелазак на данашње доба није био баш „револуционаран“ јер су монарси младе, треће бугарске државе били ватрени љубитељи уметности. И посебно цар Фердинанд, који је управљао земљом од 1887. до 1918. године (до 1908. – као кнез). Дворац је био изврсно културно средиште. У том су периоду стасале генерације самосвојних домаћих уметника, многи од њих су били чести гости царске породице или пак су уживали њену подршку.

Приређена поставка представља нашу уметност с краја 19. и почетка 20. века, углавном из доба владавине цара Фердинанда, као и ентеријер дворца на граници два столећа. Значајна страна уметност „улази“ у Бугарску преко слика из личних колекција монарха. Домаћи уметници, углавном дворски сликари, радили су копије европских ремек дела. Током времена афирмисала се и оригинална бугарска сликарска школа. Поједини њени утемељивачи су били пореклом странци као што су Чеси Иван Мрквичка и Јарослав Вешин.

То није био неки изузетак за националне европске културне школе. На пример, велики Лили (1632-1687.), чија су дела означила почетак оперске традиције у Француској, у ствари је италијанског порекла, али је као главни музичар на двору краља Луја XIV пренео у Версај високо мајсторство италијанске музичке традиције. Код нас пак се искусним сликарима из Централне Европе придружила читава плејада домаћих мајстора четкице.

„На овој изложби је радило много колега из Националне галерије. Требало је да прецизирамо бројне чињенице у погледу ентеријера, да објаснимо функцију појединих предмета и да откријемо места уметничких дела која се овде налазе – изјавила је приликом отварања поставке директор галерије Јарослава Бубнова. – Из очигледних политичких разлога знатан део тих дела деценијама није приказиван и требало је спровести веома продубљени рад на њиховој рестаурацији. Али су наши сарадници уложили пуно напора како бисмо вратили бар део наше историјске прошлости њеном визуелном постојању.“

Ова изложба попуњава једну нишу у нашем познавању живота и културе прошлости. Представљена су остварења најистакнутијих почетком прошлог века бугарских сликара какви су Антон Митов, Цено Тодоров, Никола Петров, исто као и нешто мање познатих уметника, међу којима је и Елена Карамихајлова (1875-1961), једна од првих жена професионалних сликара у Бугарској и сигурно прва бугарска импресионисткиња.

Обновљена је и сала која је позната као „Црвени салон“, а украшена је сликама које су биле на њеним зидовима у царско доба.

Приказан је и низ докумената који сведоче о улози државе и цара у подстицању развоја бугарске ликовне уметности. На пример, једно писмо у којем се прича о Десетој међународној ликовној поставци у Минхену и учешћу цара Фердинанда у организацији бугарског учешћа на њој.

Уз подршку Министарства културе први пут је приказан публици и велики портрет првог бугарског кнеза Александра Батенберга (који је владао од 1879, до 1886. године), рад немачког сликара Конрада Дилица. Бугарска држава је купила тај портрет почетком ове године на аукцији у Бечу. Дело је у некој мери значајно и за уметност, и за државност младе Бугарске, ослобођене 1878. године. Лик младог владара зрачи оптимизмом, а његова војна униформа није само репрезентативни атрибут, пошто ће ускоро након сликања портрета он наступити као врховни главнокомандујући у херојском Српско-бугарском рату из новембра 1885., када је утврђено уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије које се збило 6. септембра исте године.

Превод: Александра Ливен