Благовести је један од 12. Господских и Богородичних празника који Бугарска православна црква сваке године обележава 25. марта. Празник славимо у знак сећања на благу вест коју је, према црквеном учењу, арханђел Гаврило објавио Богородици да ће постати мајка Сина Божијег. И ако је за њу то било велико, радосно изненађење, за цео свет тај дан је „почетак нашег спасења“, каже богослов проф. Иван Желев.

Није могло да постоји Васкрснуће без Благовести. Не може се очекивати резултат без почетка. На тај дан прослављамо почетак људског спасења. Божији анђео јој је благовестио, света Дева је натприродно зачела Спаситеља људског рода – Господа Исуса Христа, који је отелотворени Син Божији. Касније ће он сам рећи: „Бог је толико заволео свет да је и Сина Свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни." (Јован 3:16). Зато је спасење свих нас могуће, само треба да искористимо пружену могућност. Стојимо пред отвореним вратима Божије очеве љубави и велике милости – једноставно морамо прекорачити праг и ући.

Без обзира што нас више од две хиљаде година дели од јеванђеоског догађаја када је арханђел Гаврило донео Деви Марији „благу вест”, свако од нас може постати носилац благе вести за људе који су за њу затворили своје очи и уши. Понекад смо ми људи највећи непријатељи себи самима  – наводи  богослов и додаје: – Зато благу вест увек треба ширити. Можда ће се тако очи, уши, па и срце људи отворити како би примили Спаситеља. Јер спасење није само апстрактни филозофски појам, оно је лична реалност за свакога.

У прошлости се празник Благовести славио и као Дан мајки. Нажалост, данас је у световном животу он изгубио ту нијансу.

У хиљадугодишњој историји човечанства било је, а и данас има, не само  дивних тренутака, него и много заблуда и превара – објашњава проф. Желев. – Једна од њих је она о атеизму. Да би се људи удаљили од вере својих мајки и очева, усађивали су им разноразне стране идеје. Део ове замене била је и промена садржаја, а често и датума празника. Има ли шта лепше од тога да на Благовести обележавамо Дан мајки? Црква се труди да то ради, али без разумевања и помоћи државне власти ствари тешко могу бити по староме у смислу здравих народних традиција.

Можемо ли данас да погледамо жену, мајку другим очима, да признамо да је прави позив жене да буде мајка?

Потребно нам је да на жену гледамо на хришћански начин, као на особу једнаку мушкарцу, особу која заслужује признање и љубав свих чак када још није постала мајка – каже проф. Желев. – Према мајци морамо имати велико поштовање, јер нам је она дала живот, непрекидно (и дању и ноћу) бринула је о нама – да одрастемо, да се школујемо, да средимо свој живот, да постанемо достојни људи. За мајку нема веће радости од оне да види да су њена деца нашла своје место у животу. 

Дева Марија је понизно прихватила Божију вољу да постане мајка Божијег сина. Можемо ли од ње учити?

Света Дева Марија, коју називамо Богородицом, представља пример жене и мајке. Њена душевна чистота, понизност и достојанство претворили су је у пример за сваку жену. Њен лик у јеванђељима пример је жене и мајке.  Она је сав свој живот посветила свом божанском Сину, али за њу то није било повод за понос, него за велику одговорност – одговорност за Богомајчинство. Чистота, понизност и достојанство су квалитети потребни сваком човеку. Мајци су они још потребнији с обзиром на велику и непосреднију улогу у васпитању детета. Понизност је други облик љубави, али понизност мора бити пропраћена достојанством да се не би претворила и малодушност и ропску покорност. А достојанство без понизности доводи до понос и надменост. Најбољи пример душевне чистоте, понизности и достојанства дала нам је света Дева Марија. На нама је само да се трудимо да га следимо – каже у закључку богослов проф. Желев.

Превод: Албена Џерманова