Бугарска привреда расте релативно добрим темпом, али је упркос расту извоза, унутрашње потрошње и инвестиција гуши проблем недостатка радне снаге. 2018. године је БДП земље забележио раст од 3,1%, док је годину дана раније био 3,6%. Нове прогнозе ММФ и Агенције „Фич рејтингс“ су нешто боље – 3,3%, али Бугарска знатно заостаје, што се развојног темпа тиче, за осталим земљама централне и источне Европе, где се раст од 6-7% сматра нормалним. И ово заостајање је углавном последица мањка људског капитала.

Проблем недостатка радне снаге у одређеним секторима постоји у готово свим земљама и Бугарска не чини изузетак. С тим што је ситуација у нашој земљи нешто другачија а до тога је дошло због неколико фактора.

Први од њих је незапосленост. Ако је земља суочена с недостатком радне снаге, то значи да је у Бугарској мало незапослених. Али то није сасвим тачно, без обзира на то што је стопа незапослености релативно ниска и износи око 6,2%. Готово једнодушно се сматра да су ти људи ван тржишта рада, због одсуства стручне квалификације и професионалних вештина. Дакле, реч је о практично неупотребљивој радној снази коју ниједан послодавац неће да запосли, о људима које тешко можемо назвати „радном снагом.“ Нажалост, у ову категорију грађана спада и знатан део младих људи у земљи. Према подацима Националног завода за статистику, 18% младих старости од 15 до 29 година не учи, не ради, нити тражи посао, а живи од социјалних помоћи или новца који им родитељи дају.

У Бугарској је 3.240.000 економски активних лица, а становништво јој броји нешто испод 7 милиона. Према Асоцијацији индустријског капитала у Бугарској, земљи недостају 500.000 радника и службеника а послодавци их активно траже на тржишту рада. При том, не само на домаћем тржишту, већ и у иностранству, и међу Бугарима који су већ отишли у пензију. Пословни кругови желе да страним држављанима олакшају приступ бугарском тржишту рада, пре свега у области туризма, али исто тако и у другим секторима привреде. Прошле године су већ једном покушали да то спроведу на дело када је више хиљада младих Украјинаца, Белоруса и Молдаваца радило у бугарским летовалиштима.

Међутим, ово није поуздано решење пошто је Бугарска најсиромашнија земља у ЕУ и као таква нуди ниске плате а то је чини неатрактивном у односу на Грчку или Турску. Влада је мишљења да ће бити много боље ако се макар део 1,5 милиона емиграната врати у Бугарску и примени у земљи стечена у иностранству знања и искуство. Разматрају се мере у том погледу и чак се може рећи да се назире колебљив процес враћања у домовину. Али би било илузорно говорити да се недостатак радне снаге може превазићи свежом крвљу из иностранства. Много боље решење нуде пензионери чији број не само што постаје већи, већ имају потребно искуство и квалификације. Осим тога, већина њих прима буквално ништавне пензије а потребна су им додатна средства. И ето прилике да наставе да раде стари посао, често у струци, и примају за то плату. Такву судбину дели 146.000 Бугара који су и после одласка у пензију наставили да раде. Али медаља има и другу страну, јер све то води старењу радне снаге и она не успева да држи корак с новим технологијама и иновацијама.

Проблем недостатка радне снаге у Бугарској се не може решити чаробним штапићем. Део проблема изазван је спољним, а други – унутрашњим факторима, а оно што им је заједничко јесте да немају једнократно и брзо решење. То је признао и министар социјалне политике и рада Бисер Петков који је изнео песимистичну прогнозу да ће се радна снага у земљи још смањити и 2023. године ће бити за 3,4% мања него сад. Што у овом тренутку делује реално, поготову када се узму у обзир подаци Асоцијације индустријског капитала у Бугарској, према којима ће на 100 пензионера доћи тек 63 пунолетна грађана који ће ступити на тржиште рада.