Лазарева субота је први од три велика хришћанска празника, пре Цвети и Ускрса, везана за чудо Васкрсења. Овај празник, који је у бугарском народу познат још као Лазаревдан, је покретан а увек пада у суботу, пре Страсне седмице. Слави се у знак сећања на праведног Лазара кога је Исус оживео и тиме пружио доказ да му је Бог дао моћ да победи смрт. У народном веровању Христово васкрсење се преплиће са представом о буђењу природе за нови живот, а Лазаревдан је празник шума, њива и пашњака који се поново буде. По традицији, на тај се беру гранчице врбе које се освештавају у храму а потом се од њих плету венци који се на Цвети стављају на кућна врата.

Најтипичнији бугарски обичај који се изводи на Лазареву суботу су Лазарице. У рану зору тога дана у градовима и селима окупљају се лазарице – девојке одевене у невестинску одећу које иду од куће до куће, изводећи ритуалне игре и обредне песме којима се призива љубав, женидба, здравље и плодност. Некада се веровало да се девојка која није ишла у лазарице неће удати, па је због тога било обавезно да свака девојка у селу бар једном буде лазарица. Лазаричке песме се изводе искључиво на тај дан – сматра се да је лош знак ако се певају неким другим поводом. Када улазе у нечију кућу лазарице певају песме сваком члану домаћинства а домаћин их дарује новчићима за крепко здравље током целе године.

Празник доноси пролећно расположење. Многи људи и данас у неким градовима и селима на Лазареву суботу једва чекају да чују лазаричке песме и да у својим кућама дочекају лазарице. Такав је случај Јорданке Коцеве из села Доњи Богров, у околини Софије, у чији су дом лазарице и коледари увек добродошли.

Увек позовем лазарице да седну за сто, да се одморе, да нешто поједу и попију, пре него што наставе опход. Лепо ми је кад се изводе овакви обичаји. Ми, који живимо у селу, имамо све, зато и увек имамо чиме да почастимо ове нама драге госте. Лазарице упућују жеље за здравље, благостање … све саме лепе жеље и не можемо а да им се, како се каже, не одужимо. У селу тако дочекујемо празнике и госте, код нас се живи боље него у великом граду. Тамо се свако нечега боји и закључао се иза својих врата.

У Шопском крају (у околини Софије) девојке за Лазареву суботу облаче аутентичне народне ношње: литак (црну хаљину богато украшену по ободу ручно пришивеним шљокицама) а испод литака – лепо извезену белу кошуљу, са специјалним појасом уз њу који се завршава шареним помпонима од пређе. На главу стављају траку, украшену новчићима и шареним лоптицама, која се на потиљку завршава плетеницама са уплетеним шареним тракама.

Овако одевене девојке одлазе прво у цркву, да би их свештеник благословио. Затим, крећу у опход. Свака лазаричка група има главну лазарицу, која се од осталих одликује по богатијем украсу на глави. Између лазарица постоји континуитет. Оне које већ знају песме и кораке обредне игре преносе их на млађе лазарице. Нове лазарице у групи из села Доњи Богров ове године су девојчице првог разреда. Оне су веома узбуђене, јер први пут иду у лазарице – каже Румјана Крстанова, секретар читалишта у селу.

4-5 пробе у читалишту довољно је за припрему лазарица. Окупљамо их на Лазареву суботу, ујутру у 8 часова, одржавамо генералну пробу и подељујемо их у групе. За девојке је цео дан празничан. Било је година када су се враћале касно увече, јер су их људи звали у куће да их почасте и дарују. У својим корпицама лазарице су скупљале бела јаја која ће офарбати за Ускрс, бомбоне, воће и разноразне ђаконије. Носиле су и касицу у коју су им људи стављали новчиће. Ово је један од омиљених пролећних празника који људи у нашем селу радо очекују, јер је он весник доласка Ускрса.

Превод: Албена Џерманова