Топао и леп глас Верке Сидерове повезујемо са дивним извођењем низ песама међу којима су „Дал си лала или зумбул“, „Године, године“, „Изгрејала месечина“. Он и данас осваја слушаоце иако ова наша популарна певачица одавно није на сцени. 26. априла она навршава 93 године – достојне године које она с поносом носи. Памћење јој није попустило, њен смисао за хумор је онај стари. И даље је у одличној кондицији, песма је и сада део њеног живота, мада старост чини своје.

Сваког дана се нешто мења а зна се куда то води – каже певачица. Али се ја трудим да очувам снагу духа и сама себи стварам расположење. Ако осетим да ме нешто тишти или да сам тужна, запевам неку шаљиву песме а понекад и неку од оних „папрених“. Кажу да кад човек остари живот му дојади, али није тако. Мени је живот пуно тога дао, захвална сам Богу и мојим родитељима на томе. Ипак, као да дође тренутак када човек треба да врати све што је узео док од њега ништа не остане. Пуно читам. Књиге су моји пријатељи. Решавам и пуно укрштених речи - за „гимнастику“ мозга. Сама сам, али се не осећам усамљеном. Срећна сам што сам оставила нешто људима. Некада је Филип Кутев, оснивач Националног фолклорног ансамбла, веома ценио моје песме, јер сам их учила у време када је Добруџа била у саставу Румуније. Ми, Бугари, смо били као каста, много смо волели своје песме и традиције. Касније сам сазнала да смо очували обичаје, који су у осталим деловима света нестали. Осим песама ја сам у свом родном крају стекла веома добро образовање. Завршила сам класични смер у гимназији у Добричу, научила сам неколико језика, а једном од мојих учитеља (звао се Кузманов и надам се да ће то прочитати његови наследници) захвална сам цео живот, јер је знатно допринео мом односу према језику, према књизи… А као певачицу ме формирао Кутев. Учио нас је да бирамо само вредне песме, да треба да „продремо у садржај“ текста, да песме морамо да доживимо. С ансамблом смо стално били на путу, имали смо много концерата и у Бугарској, али никада нисам одбијала помоћ младим певачима, родитељима који желе да њихова деца певају. Пуно је песама које нисам успела да снимим, нисам их ни на сцени изводила, али памтим их, памћење ме добро служи. Неке сам песме дала Добрину Добреву (Коеву) – талентованом певачу, кога сам научила да песме изводи, као што се каже, „на мој начин“. Господ му је дао леп глас, али сам му ја помогла да се шлифује… Пренела сам му оно што сам ја од искуснијих певачица научила – највише од Влкане Стојанове, која је за мене на првом месту међу певачима. Долазила ми је и Гаља Дурмушлијска – и њој сам дала песме. Један живот није довољан да човек обави свој посао на земљи. Много је песама остало недопевано, али млади иду даље. Срећна сам  што припадам златној генерацији певача која је живела у златном периоду бугарске народне песме, која ју је учинила популарном и вољеном код нас и у свету.

Верка Сидерова се са захвалношћу сећа и свог рада на БНР, где се осећала као код своје куће када је радила снимке својих солистичких песама. Каже да јој често родитељи доводе децу да их чује како певају, а она је увек била искрена у својим оценама. Не заборављају је ни њени поштоваоци. Пре неколико дана гостовала јој је једна ТВ екипа која је снимила кратак филм о њој уз учешће Добрина Добрева и Галине Дурмушлијске. Био је то повод да се Верка Сидерова присети својих бројних награда које је освојила у свом животу, као и драгоцених тренутака на сцени.