У центру Софије отворио је врата публици несвакидашњи музеј. Смештен је у једном стану, а посетиоце преноси у 70. и 80. године прошлог века, у деценију која је била последња фаза комунистичког режима у Бугарској и управљања Тодора Живкова. „Црвени стан” (The Red Flat) је заједнички пројекат Удружења 365, познатог по организовању градских шетњи у Софији с једне и колекционара социјалистичких реликвија Валерија Гјурова с друге стране. Гјуров је власник продајне галерије без чијих би експоната ово занимљиво путовање у недалеку прошлост било незамисливо.

У стану су дневни боравак-трпезарија која се увече претвара у спаваоницу, каква је била честа пракса у многим бугарским домовима. Постоје такође дечја соба, купатило, тоалет и кухиња са шпајзом. У том угледном дому „живи” породица Петрови – мајка, отац и њихов син јединац. Петрови су збирни лик бугарске породице из оних година.Реално она не постоји, али смо покушали да кроз њихову причу прикажемо максималан број ствари типичних за људе тог времена – каже Валери Гјуров.

Рад на сакупљању амблематских за ту епоху предмета потрајао је годину дана. Посетиоци су слободни да додирну и разгледају сваки предмет, да отворе плакар, да прелистају новине, књиге и часописе, а ладице ормана за дневни боравак пуне су предмета који у себи носе печат историје. На зид је окачен гоблен са ликом Лењина.

Међу култним предметима су два телевизора – Софија 31 и Софија 85 на којима се могу погледати одломци програма из 80. година. Ту је бугарски радио-грамофон „Респром”. Транзисторски радио-пријемник VEF, совјетске производње такође је класика из доба социјализма. БНР је уступио „Црвеном стану“ најавне шпице својих популарних емисија. Кухиња је опремљена бугарском белом техником: фрижидером „Мраз”, шпоретом „Мечта” („Сан“), веш-машином „Перла”, ту су и празне пивске боце и боце за лимунаду, бицикл „Балкан”, дечје играчке – Валери Гјуров набраја неке од занимљивијих експоната.

Посетиоци се изблиза упознају са свакодневним начином живота просечне бугарске породице – у томе им помаже аудио водич на бугарском и енглеском на коме се могу послушати 46 прича везаних за предмете у том стану. Из тих се прича може сазнати да ли је рецимо требало да човек изује ципеле пре уласка у стан, шта су тада људи јели и пили. Шта још?

Пре свега нудимо пуно информације – аудио и визуелне о времену којег више нема, али које је засигурно дало печат и данашњој свакодневици јер је то нама најближи период. Начин на који све то опажају Бугари и странци је, наравно, различит. Настојали смо да не држимо ничију страну, да зазиремо од крајњости. Према томе нема много информације нити о тортурама режима, нити о начину забављања у оним годинама. Тежња нам је била да максимално деликатно прикажемо овај историјски период и да посетиоцима дамо базичну информацију, те им омогућимо да се затим удубе у конкретне теме и распитају се о њима код домаћина или пак претраже их на Интернету – наставља Валери Гјуров. Каже да ови предмети које су видели у кућама својих родитеља или бака најчешће измамљују осмех на лице посетилаца из Бугарске.

Враћају се успомене из детињства и младалачких година. Неке су ствари већ заборављене, друге нису никад виђене. За оне рођене после 1989. г. многи између тих предмета су апсолутно непознати, млађе генерације не знају каква им намена, нити се њима могу служити – то се посебно односи на телефон са бројчаником, старе грамофоне и радио-предајнике. Странцима експонати изгледају посве другачије и посебно онима који не долазе из неке бивше социјалистичке земље.

Домаћини музеја часте госте типичним за оно доба лимунадом, бозом, газираним напитком „Етар”, а понекад и кришкама хлеба премазаним маслацем и посутим планинским чубром јер је занимљиво пробати укус аутентичне хране из година социјализма.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива