Дан словенске писмености и бугарске просвете и културе – 24. мај био је повод да бројним манифестацијама одамо пошту словенским просветитељима  Св. Ћирилу и Методију. Њихово богато животно дело обухвата ширење хришћанства у  словенским земљама и превођење богослужбених књига на словенски језик. Управо је језик  један од најважнијих фактора идентитета сваког народа, а питање је да ли на тај фактор обраћамо довољно пажње у свакодневном животу, како говоримо и пишемо и да ли је нам то важно.На ово питање одговор дају резултати репрезентативног истраживања јавног мњења о чистоћи и употреби бугарског језика које су спровели Институт за бугарски језик и Катедра за бугарски језик на Факултетусловенских филологија СУ „Св. Климент Охридски“.

За сваког Бугарина је важно да ли појединац и заједница поштују принципе бугарске књижевне норме – истиче проф. Красимира Алексова, члан тима који је спровео испитивање.Повратна веза између нас и свих које занима стање и тенденције у савременом бугарском језику такође јебитна.

Истраживачи се интересују у којим се областима и у којим ситуацијама најчешће допуштају грешке, дали Бугари прихватају замену ћирилице латиницом или другим симболима у неформалној комуникацији као и то да ли је школа међу најважнијим чиниоцима изучавања и поштовања норме књижевног језика. Сваки се језик развија, зато су и његова правила само релативно устаљена – појашњава проф. Алексова. – Настојимо да утврдимо да ли се и у којим случајевима ради о прелазу из једног стања књижевне норме у друго.

Наши испитаници наводе да је бугарски језик најважнији фактор националног идентитета. Он је по њима значајнији од таквих симбола какви су национална тробојка, грб, национална химна, културна и верска припадност.Језик је тај који нас уједињује и истовремено одликује од осталих народа. Две трећине учесника анкете заговарају идеју о неговању чистоте и богатства бугарског језика и о његовој заштити.

Испитивање показује такође да велики задатак за описмењавање подмлатка Бугари поверавају школи. Зато и ову институцију сматрају једном од најважнијих у усвајању и примени књижевне норме.

То је по  нашем мишљењу део неподељених схватања Бугара, а такође и непромењених током више деценија, наиме да је школа једна од најзначајнијих институција у којој учитељ има главну функцију за изучавање и употребу књижевне норме језика. Занимљиво је и то што две трећине сматрају како говор треба да поштује иста правила као и писана реч. То је тако јер је писана реч репрезентативни облик постојања језика. Језичари међутим нису увек свесни да морамо водити рачуна о иновацијама до којих долази у усменој комуникацији.Колеге са одсека за савремени бугарски језик пажљиво прате развој језика и то у ком је случају умесно учинити промене у писаној комуникацији као резултат неке већ устаљене усмене праксе.

За разлику од енглеског или француског чији је правопис етимолошки (тежи писању речи у њиховом изворном, непромењеном облику), правопис бугарског је морфонолошки(у писму се не означавају фонеме које се стварно изговарају, него се задржавају словни знаци за фонеме у основном облику), па зато мање оптерећује оне који га усвајају, али ипак није толико једноставан колико је фонетски правопис по коме пишемо објективно постојеће стварне физичке гласове које изговарамо.Овом трећем типу, као што знамо, припада српски правопис који је постао такав после реформе Вука Караџића, а он је у тој реформи спровео принцип немачког филолога Јохана Кристофа Аделунга „Пиши као што говориш, а читај као што је написано.“