Ослобођење Бугарске од Османлија (1878) покренуло је догађаје који су предодредили даљи цивилизацијски пут нашег народа. Доношењем Трновског устава положени су и темељи бугарске државности а све више грађана је раширених руку прихватало европску културу и начин живота.

Нови тон у новоослобођеној Отаџбини задала је стара бугарска престоница Трново.

У Трнову не само што је одржана Уставотворна скупштина (1879) на којој су постављени темељи слободне Бугарске, већ је организована и прва модна ревија, први љубавни дуел, прича Тодорка Недева из Регионалног историјског музеја у Великом Трнову. Тада је под европским утицајем формиран први дувачки оркестар у земљи, постављена је прва позоришна представа на отвореном, а глумци су били чланови локалне аматерске трупе. У годинама после ослобођења дошли су и први утицаји западноевропске моде, тако су се улицама Великог Трнова даме и господа обучене по француској моди мимоилазиле с онима у традиционалним ношњама. Сасвим очекивано, најконзервативнији део друштва пружио је жесток отпор многим модним трендовима из Европе. На мети су се нашле раскошне дуге хаљине с дубоким деколтеом, кринолине, ришеви, а исто тако и богато украшени пуф рукави. Нису поштеђени ни шешири са нојевим пером и велом. На једној од пожутелих страна ондашњег листа „Борба“ читамо: Ако треба да упоредимо нове модне трендове у Трнову и оне у осталим бугарским градовима, Трново по разноликости у модној понуди заузима прво место. Има дама, а њихов број није мали, које носе цилиндар, исто као што су у прошлости Туркиње и Албанке носиле фес. Ако свему томе додамо маникир и кармин на уснама, изгледа да наше Трновке слободно конкуришу, што се кармина тиче, Францускињама, а када су сређени нокти и шешири у питању – Туркињама и Албанкама. Ове жене су бесрамне, а није нам јасно како их њихови мужеви трпе и допуштају им такве оригиналности. Ово није наша традиција одевања, већ једна мешавина која жене чини смешним, а ми се чудимо да ли су то Трновке, Европљанке, Туркиње или Албанке. Стога ми предлажемо да власти ствари узму у своје руке, јер мора да је сам ђаво овде умешао прсте.

Локална штампа не критикује једино дамски стил одевања који сматра пригодним само за варијетее, него и кинематограф, грамофон, фудбалске утакмице, „лаке“ романе проглашавајући их криво схваћеном цивилизацијом. Носиоцима овог „бесрамног понашања“ сматране су неке интелектуалке, учитељице и државне службенице, које су, пошто су се избориле за своју финансијску независност, чак затражиле да се разведу од својих мужева пошто су их сматрале заосталим и примитивним. И пошто су најбрже прихватиле модеран начин живота, управо ове жене су диктирале градску моду. У то време је у Великом Трнову отворено много кројачких радњи и модних атељеа. Али су имућни бољари, као што су звали становнике Трнова по алузији на средњовековне бугарске племиће пре него што је Бугарска пала под турску власт, наручивали себи одећу и костиме за балове и друге свечане прилике из иностранства.

Трновке су биле сујетне, а ништа мање сујетни нису били и бољари који су посебно држали до свог елегантног европског изгледа, прича Тодорка Недева. Искуснији мајстори кројачи су израђивали одела по мери и одабраном кроју за трновску господу. У Велико Трново су пристизали префињени и имућни мушкарци из осталих места у северној Бугарској како би користили услуге локалних шнајдера. Модисткиње су такође биле веште у свом занату, оне су набављале модне часописе с кројевима из западноевропских земаља, те шиле женске комплете по њима. А посебну пажњу су привлачиле обдарене природним талентом врсне плетиље и хеклачице које су правиле модерне у то време блузе, џемпере, весте. Тражиле су их и даме из Русеа и Свиштова како би набавиле неки занимљив и несвакидашњи одевни предмет.

Ако се времепловом вратимо у прве деценије минулог века, видећемо даме одевене у раскошне хаљине и отмену господу у рединготима, који на глави имају цилиндар, а у руци држе елегантан штап.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова