Немогуће је помешати слике Владимира Димитрова-Мајстора са радовима другог сликара. Димитров је са својим јединственим стилом и ликовима које је створио оставио дубок траг у бугарском сликарству и свести људи. Посебну пажњу привлаче женски ликови приказани на сликама Мајстора које зраче чаробном енергијом периода преласка од детета ка девојци и жени. Као да је сликар знао како се заправо осећа девојка током жетве, уронио је у њену песму, а успео је да на платно пренесе и светост мајчинства коју покушавамо, често безуспешно, да опишемо речима. На његовим сликама су жене приказане са рукама прекрштеним на утроби и очима упереним у посматрача, а неке су са затвореним очима. Љубав према животу мајстор кичице није преточио само у људске ликове. Кад станете, на пример, пред платно на којем је приказано воће – крушке, јабуке, грожђе, буквално ћете осетити како сокови циркулишу у њима.

Владимир Димитров никад није насликао убрано воће, већ само на грани. Код Мајстора има нешто веома посебно – он не само што је изградио свој, препознатљив стил као сликар, већ је његово стваралаштво стекло свој национални облик. Славни сликар је говорио – хоћу да човека насликам на начин који ће указивати да је он Бугарин, каже Светла Александрова, кустос у Уметничкој галерији „Владимир Димитров-Мајстора“ у Ћустендилу и додаје:

Владимир Димитров-Мајстора је личност која обједињује генијалног творца и благе, добре душе. Мали је број великих уметника који су уједно с тим били и изузетно квалитетни и добри људи. Он представља невероватну симбиозу између генијалног ствараоца, чистоте душе и људске доброте. То нас наводи на питање да ли то што показујемо другима је приказ нашег стварног лика? Да ли је наша доброта искрена? Мајстор је такође имао своје слабости које је вешто скривао. Увек кад је требало да да пример, да реагује, он је то радио на начин који буди у нама усхићење. Свесно је живот провео у самоћи а подредио га је уметности. Био је свестан дугог и трновитог пута који треба да прође у уметности. Провео је безброј бесаних ноћи, а о свом раду каже „село спава, а ја решавам задатке.“ А кад си се већ латио решавања задатака, мораш да наставиш да то радиш, без изговора, до краја. Добар део његових радова посвећен је жени, будућој мајци, деци, оне су његове омиљене персонаже. Кроз њих приказује читаву васиону, затвара циклус – почев од детета, преко преласка ка девојаштву до венчања и старости. Стога се изложба завршава портретом 103-годишње баке Митре. Портрет је назван „Сећања из младости,“ а у позадини се вије коло у које су се ухватиле девојке. Као да се све успомене старе жене могу видети, прочитати на њеном лицу. Дакле, сликарски геније је успео да веродостојно пренесе емоције на платно како би их и посматрач осетио. Не поседујемо његов рад који је, рецимо, лично потписао, пошто је он покушавао да представи збирне ликове.

Уметничка галерија у Ћустендилу такође носи дух и поруке Мајстора. Када је 1972. године донета одлука о изградњи огромне за то време зграде, локалном становништву није ни на крај памети пало да се побуни због озбиљног трошка. А то су биле године када су још трајали радови на градњи градске болнице. Али су на изградњу галерије гледали као на градњу Божјег храма, каже Светла Александрова:

За њих је галерија била свето место које ће брижљиво чувати дух Мајстора. Није случајно што су неки људи дуги низ година на улазу у галерију скидали капу и крстили се. А нико их није терао на то. Сама зграда је пројектована на начин да нема прозора и самосталних просторија а са природним је осветљењем. Идеја архитеката је била да посетиоцима ништа не одвлачи пажњу са слика. Зидови су бели и једино што привлачи погледе су топле слике Владимира Димитрова које зраче светлошћу. А изнад улазних врата у галерију постављен је натпис: Уметност је дуга, а живот је кратак – Хипократ. Истина коју је Владимир Димитров-Мајстора одавно прозрео и посветио читав свој живот уметности.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова