Један од наших најталентованијих џез гитариста је музичко образовање завршио у Холандији. Тамо је поново открио своје бугарске корене, тамо живи и ради. Каже да оно највредније што је научио на Prince Claus Conservatorium-у у Гронингену јесте да буде свој када изражава себе преко уметности. Свира "стандардни џез", своју ауторску музику, учествује у разним пројектима – почев од концерата за децу па све до симфонијског оркестра са солистичким извођењем на гитари.

Рођен је у граду Свиштову. Његов отац, који је рано напустио овај свет, је свирао на саксофону и труби, његов деда је био талентовани плесач а прадеда – врло добар кавалиста. Музику је почео да учи када је имао 6 година, а свирањем на гитари бави се од своје 14. године. Завршио је трговачку школу након чега је образовање наставио на Привредној академији у свом родном граду. Брзо је, међутим, схватио да ипак ово није његов пут и донео је одлуку да прати свој таленат. "Имам богато искуство у свирању по крчмама – каже он. – Свирао сам све стилове – од попа и рока до евергрина и чочека. Бугарски фолклор сам заволео као ученик – у школи народних игара." Године 2001. примљен је на Berklee College of Music где му је додељена награда за најбољу композицију, али новац којим је располагао није био довољан за школовање у САД.

После сам се обрео у Холандији што је за мене била сјајна прилика, јер је Конзерваторијум у Гронингену радио по америчком програму предавача који подразумева учешће активних џез музичара из САД – прича Људмил. – Ја сам управо то желео – да учим џез. Предавачи у Гронингену су нас натерали да размислимо о томе ко смо и где су наши корени. Учили су нас да будемо искрени, да будемо своји. Тако сам већ знао да без обзира на то што учим џез, имам другачије корене. Тада је своју улогу одиграло стечено искуство у школи народних игара, показао сам велико интересовање за неравномерни такт и импровизацију. Уписао сам мастер студије на CODARTS у Ротердаму – тема мог магистарског рада била је „Мешавине џеза и народне музике“. У Холандији је на студијама заступљена цела традиција – од настанка џеза до његових најсавременијих облика. Решио сам да исти приступ применим према извођачима наше народне музике као и да изучавам развој сваког бугарског народног инструмента посебно.

И пошто сам поменуо искреност ево да кажем да за мене више стилови не постоје. Наравно, уколико се морам придржавати неких конкретних захтева, ја ћу да урадим то, али у своју ауторску музику укључујем и џез и бугарски фолклор и елементе класичне музике. И опет кажем – мени је веома важна импровизација, а у бугарској народној музици она је важан елемент.

Гитариста сматра да ће његов нови "бугарски пројекат" бити заиста посебан. Све је почело у марту ове године. Људмил је стигао у Бугарску ради учешћа на концерту групе "Џазаница" која је пројекат бубњара Бобија Петрова. Решио је да адаптира своје солистичке комаде и да их представи заједно са својим омиљеним бугарским музичарима – својим студентским друговима из Холандије - Бобијем Петровим и Мишом Ивановим (контрабас). У групу је позвао и Живка Василева (кавал) и ћеманџију Пеја Пеева од кога је много тога научио о нашој народној музици. Пејо је изванредан импровизатор - „виолини душу вади“ – каже Људмил. Музика која је настала као резултат сарадње ових музичара односно преплитања различитих личности и традиција је блиска бугарском фолклору али блиска је и џезу. У њој постоји "стилска формалност" што јој даје нову, посебну енергију. Противно општеприхваћеним схватањима, Људмил је убеђен да у импровизацији нема слободе. Тајна је у добром владању материјом и „богатом речнику“. Добри импровизатор је као жонглер – што је више укључених елемената то је импровизација боља. Наравно, музичар има потпуну слободу да одабере шта ће да укључи и како ће да реагује на музицирање његових колега на сцени.

Превела: Албена Џерманова