Због све раширенијег конзуматорског понашања у свету који нас окружује, све је теже говорити о вери у Бога и непролазним стварима. Упркос томе писац Мартин Ралчевски* отворено и из свег срца напомиње у својим књигама о вечним хришћанским вредностима са надом да допринесе духовном препороду читалаца. И не само зато што је завршио Богословски факултет Софијског универзитета „Св. Кл. Охридски“, већ зато што је убеђен да доброта губи своју моћ и смисао ван контекста вере. Недавно је Ралчевски представио своју најновију књигу „Смисао у животу“, према којој је написао и сценарио. Тема је депопулација региона Родопа и губљење бугарског идентитета.

Јако се надам да ћу овом књигом показати како је један једини човек у стању да преокрене целу планину или начин живота људи – читаву једну државу и то само вером – категоричан је писац.– Свакога привлаче лепе и истинске ствари, зато и чиста и искрена вера носи снажну поруку. Ако неки појединац свим својим срцем и целом својом душом реши да неће допустити одумирање бугарског духа у Родопима, сигуран сам да ће он пренети ту своју веру неколицини људи којих ће касније бити све више и више и тако нећемо Родопе препустити милости и немилости судбине! Сва мања места која су опустела нећемо предати забораву! Неко ће можда рећи да сам претерани оптимиста, али ја у то стварно верујем! Морамо веровати!

Зато се Мартин Ралчевски нада да ће прича из његове најновије књиге бити преточена у филм. Тим пре што од почетка политичке и економске транзиције у Бугарској до сада није снимљен ниједан православни играни филм. У току 30 година Руси имају 120 таквих остварења, Румуни и Срби такође не заостају у томе, исто се може рећи и за Грке који суревњиво бране и чувају православне традиције.

Ми немамо ниједан православни филм. Написао сам сценарио који не захтева велико финансирање. Јако бих желео да сретнем неког добротвора који би се одазвао на мој предлог. Обезбедио сам редитеља и продуцента, недостаје само новац. Надам се, али не верујем да ће бугарска држава спонзорисати нешто што се тиче духовности нашег народа. Држава иде за другачијим циљевима - проевропским, проатлантским, неолибералним, па зато мислим да неки богати појединац који воли Бугарску може да помогне да се то оствари.

Шта би привукло Бугаре који живе у иностранству да се врате и прошире перспективу развоја земље? Ваљда неко чудо? Попут оног које Ралчевски описује у својој књизи о Родопима?

Додуше, догађа се велика драма, али завршетак романа је оптимистичан. После свих патњи и драматичних заокрета ја бих пожелео исто и Бугарској – да доживи успон и процват! И зашто не би?! Када неко  тешко оболи, могуће је да се у потпуности излечи и заживи новим животом. Тако и моја књига улива наду у могући сличан препород државе, али не у облику политичког пројекта или друге такве измишљотине! Нема обнове дуга једног народа без вере у Бога, без љубави према православљу и бугарском језику. Зато је у питању велико чудо које сам описао, али нећу сад препричавати роман како би га читаоци лично доживели, нека они осете катарзу. Моја је жеља да ова порука дотакне душу и срце што је могуће више људи и ако се обистини мој сан о њеном филмирању – она ће имати шансу да допре до хиљада Бугара, можда и милиона … Филм је већ доступан на друштвеним мрежама, ту није циљ профит, него вера: „Ти си вечан, имаш душу, Бог те воли!“ Шта боље од тога? А Бугарска ће опстати! 

Превод: Ана Андрејева

* Пишчева каријера почела је пре око 15 година у Мексику где се Мартин Ралчевски снимао као каскадер у филму „Троја“ (2004), уз учешће Бреда Пита. Тамо је почео стварати песме на бугарском и енглеском језику. По повратку у Бугарску написао је свој први роман „Бескрајна ноћ“ (2008), који је објављен на енглеском и руском. Од десет година живи са породицом у југозападној Енглеској где наставља са писањем романа, приповедака и филмских сценарија. Роман „30 фунти“ (2012) издат је на немачком. А зборник приповедака „Душа“ (2018) у току неколико месеци је на врху популарне топ листе продаваности „БГ књига“.