Кад човек зрачи љубављу и живи у хармонији није му довољно да своју љубав поклања једино људима него њоме обавија и свет око себе. Силвија Стојчева, волонтер у кампањи спасавања дивљих животиња види смисао у бризи о беспомоћним животињама које су упале у неку „замку“ великог града. Остварила је свој сан да буде успешна у професији везаној за моду и медије. Пре неколико година „окренула је леђа сујети“ да би се посветила својој ћудљивој жељи из младалачких дана – да има свој арт-локал у којем би окупљала пријатеље и истомишљенике. Каже да „кад једном спасиш неку животињу, не станеш на томе већ желиш да помогнеш другој, трећој…“

„Дужни смо да волимо, да поклањамо љубав а да при томе ништа не очекујемо заузврат. За мене љубав значи помагати, давати и саосећати. Морамо се према животињама односити као према члановима нашег друштва. На нашој планети свака животиња има своју улогу, чак и она која нам се не допада. Све су то важне ствари о којима некако ретко размишљамо. Људи са Клинике за лечење дивљих животиња су међу мојим најбољим пријатељима. Захваљујући њима видим да многе животиње пате због незнања људи. Често олако уништавамо њихове домове а тиме их осуђујемо на смрт, доводимо их у безизлазно стање. Најчешћи пацијенти су мале веверице које су пале са гране посеченог дрвета.“

Човек обично не размишља о томе колико опасне могу бити различите преграде од пластике и плексигласа које збуњују животиње. Стављамо их свугде – где нам се прохте, као да животиње не постоје. Резултат нашег градског егоизма је смрт птица услед удара у прозоре високих зграда. Силвија је категорична да су у граду највећа опасност за птице аутомобили:

Једном сам спасила голуба кога је ударило возило.  Био је повређен, па је из страха улетео у оближњу продавницу.  Затворила сам врата и рекла људима да се не плаше него да помогну да ухватимо птицу и ставимо је у картонску кутијицу. Мало су ме чудно погледали, али су се одазвали мојој молби. Однела сам голуба у Ветеринарску клинику. Тако је почело моје дружење са волонтерима који помажу животињама у невољи. Спасили смо и шишмиша кога смо једног дана видели како на необичан начин виси на жици у Софији. Трудим се да будем корисна и преко организовања добротворних кампања. Хоћу да децу, која су обично најузбуђенија због судбине неке спасене животиње, научим да не буду егоисте, да брину о свету око њих. Ако ова идеја нађе своје место и у школи, деца би имала већу одговорност за своју будућност.“

Силвија често чује да је бринути о животињама луталицама право губљење времена кад већ толико деце и одраслих особа живи у немаштини. На то она одговара речима француског књижевника Алфонса де Ламартина: „Човек нема два срца - једно за људе, друго за животиње. Он или има срце, или нема“.

„Ако си човек који воли – волиш цео свет. Зато и учествујем у бројним добротворним кампањама усмереним пре свега деци. Недавно смо прикупљали новац за опремање и намештање кућа за сирочад. Са фотографкињом Вили Кајмакановом-Ножаровом смо у оквиру добротворне кампање под насловом „Оставимо трагове“ организовале изложбе и аукције. Прикупљеним током година новцем купљена је дечја кола хитне помоћи која је 2018. стављена на располагање Болници хитне помоћи „Пирогов“ у Софији. Код нас није било ниједних амбулантних кола за превоз беба у инкубатору и мале деце. Жеља нам је била да помогнемо пружању хитне медицинске помоћи најмлађима“.

Превела: Албена Џерманова