9. септембра навршава се 75 година од догађаја који остаје у бугарској историји као прекретница између два темељито различита друштвена поретка, између краја Краљевине Бугарске (познате као Бугарско царство) и успостављања Народне Републике Бугарске. У јеку Другог светског рата када Совјетска армија прелази у контраофанзиву након Стаљинградске битке и достиже до Румуније у августу 1944, Бугарска је још увек савезник Нацистичке Немачке. Суочена са опасношћу да јој СССР објави рат, Бугарска раскида односе са Трећим рајхом, покушавајући истовремено да очува свој суверенитет. Упркос тим напорима у ноћи на 9. септембар 1944. г. бугарска влада у којој већ учествују представници неколико демократских партија, оборена је.Уз помоћ снага Трећег Украјинског фронта Црвене армије, на власт долази влада Отечественог фронта начелу са Кимоном Георгијевим. Тако се Бугарска нашла у сфери утицаја СССР и кренула путем социјалистичког развоја. У месецима до краја 1944.г. уследио је талас обрачунавања са неподобним, без суда и пресуда, а формиран је и т.зв. Народни суд.Подаци о броју погубљених у том периоду, зависно од извора, варирају између 15.000 и 40. 000 људи. У току само четири месеца Народни суд је изрекао 9.550 казни, од тога 2.730 смртних и 305 доживотних пресуда. Међу осуђенима као непријатељи народа су министри, посланици, генерали, новинари, банкари, председници општина, свештеници, пољопривредници, просветни радници. Ти крвави догађаји имају своју предисторију – сагласно Закону о заштити државе који је био на снази од јануара 1924. до октобра 1944. г. у масовним гробовима су нестали без трага истакнути писци, новинари и јавни посленици као што су били Гео Милев и Јосиф Хербст, а песник Никола Вапцаров је стрељан.

Тумачење периода везаног за Други светски рат остаје болна тема за Бугаре који не могу заборавити приче родбине и пријатеља који су преживели ове године. Постоје архивски документи тоталитарног режима из недалеке прошлости као и сведочанства о мрачним репресалијама и обрачунавања с противницима власти пре и после 1944.

До пре тридесет година датум 9 септембар 1944.г. повезивао се са победом над хитлеровим фашизмом, свргавањем капиталистичког поретка и изградњом социјално праведног друштва. После 10. новембра1989.г. када Бугарска одбацује тоталитарни режим и мења пут свог политичког развоја, према званичном бугарском ставу тај се дан већ дефинише као „војни пуч“ који је довео до ликвидирања демократије у земљи.

Зато и званични став Бугарске по том питању који је недавно изнело Министарство спољних пословагласи да „9 септембар и његове последице треба да остану у делокругу тумачења историчара и историјске науке како би њихов утицај на развој Бугарске у 20. веку био потпуно и тачно оцењени“. Повод ове изјаве је изложба „75 година од ослобођења источне Европе од нацизма“ коју Амбасада Руске федерације приређује 9. септембра о.г.С тим у вези Министарство спољних послова је посаветовало амбасаду Русије „да не артикулише став у подршку сумњивој историјској тези ("ослобођењу"), која повлашћује само неке политичке кругове у Бугарској“ и окарактерисао ову иницијативу као „мешање у унутарполитичку дебату наше земље“. Руска страна је на то реаговала изјавивши да је циљ изложбе упознавање бугарске јавности са архивском грађом из руских фондова, те „нема ничег заједничког нити са данашњом унутарполитичком дебатом нити са конкретним политичким снагама“.

Интерпретација свих тих догађаја није једнозначна и зато на тај период историје треба гледати и из угла узрочно-последичних веза које су до тога довеле. Остаћемо далеко од објективног тумачења савремене историје све док су у колективном памћењу Бугара ти догађаји обележени различитим знаковима.

То с чим се сви слажу јесте да је оно што се догодило другом половином 40. година прошлог века темељито променило ток развоја савременог бугарског друштва и да ће по свој прилици имати утицаје и у будуће.

Превод: Ана Андрејева