Повод за разговор са Кристијаном Захаријевим је његова књига „Намерно залутати“ о којој је Крис написао: Ова књига је уједно и фото албум, и путопис, дневник и скок назад у време када је почело путовање које је заувек променило мој живот. Без плана, али у друштву двојице најбољих пријатеља кренуо сам на пут с жељом да током лета које је пред нама обиђем и најзабаченије делове наше домовине.

Кристијан има 21 годину, студира филмску режију на Националној академији за позоришну и филмску уметност у Софији, а већ пет година објављује влогове на свом Јутјуб каналу. На почетку је снимао забавне скечеве, али је с одрастањем дошло до промена у његовим идејама. Упркос чињеници да му главни циљ није био да утиче на људе, већ једино да се бави оним што воли, 2018. године је Крис Захаријев управо захваљујући својој веб серији „Намерно залутати,“ која је стекла велику популарност на интернету, постао један од будитеља године. Истоимено књижно издање је такође упутило снажну поруку:

На промоцији књиге ми је један будући отац рекао: Замолићу те да ми потпишеш примерак књиге, планирам да је поклоним свом сину кад напуни 15 година, хоћу да је тада прочита.

А како је све почело? Тројица младића – Крис, Јасен и Стас, одлучила су да током свог последњег тинејџерског лета организују путовање у земљи – без претходног планирања и циљева, или, идеја им је била да намерно залутају:

Једног дана, док сам путовао возом, посматрао сам остале путнике у купеу, једни су долазили, други одлазили, а ја сам размишљао о занимљивим причама које би свако од њих могао да исприча, каже о настанку идеје Крис и додаје: Воз је пролазио кроз разна мала места, која никад до сад нисам чуо, и било ми је занимљиво да видим како би изгледало, на пример, једно путовање кроз непознате пределе који се не могу похвалити неким туристичким атракцијама, музејима, познатим личностима. Мислим на мала места, села у којима, практично, и нема шта да се види. Какви људи живе у таквим местима а какве би биле њихове приче. Дакле, „Намерно залутати“ је пројекат који сам јако желео.

Тако су Крис и његови пријатељи залутали пре две године. Где? Тамо одакле људи обично беже. Тамо где је остало десетак бакица и шест крава. Тамо где у продавнице хлеб стиже средом и петком. Тамо где је телефон ван домета мобилног оператера…

Лично за мене као редитеља, кренути без икаквог плана је био велики изазов јер је све могло да пропадне. Из тог разлога сам сваког дана трагао за новим причама, а испоставило се да што смо више залазили у поједине крајеве земље, то су се занимљивије ствари дешавале, прича Крис.

По њему, највећа лекција коју је научио током путовања јесте да ако имаш веру, све ће се посложити. А која је главна порука тог путовања?

Не мислим да нешто проповедам, каже Крис. Пре би се рекло да износим личне доживљаје једног 21-годишњака. Можда сам људима поручио да не престају да трагају за лепотом, да буду радознали и, наравно, да верују у чуда.

По завршетку студија Крис планира да остане у Бугарској. Има пуно идеја, а са собом увек носи бележницу у коју прибележава све своје нове идеје.

А каква је Бугарска и шта јој заправо фали, зашто се стално жалимо и кукамо да ствари не иду добро?

Овим путовањем сам још једном доказао, прво себи, а потом и другима, да су Бугари веома гостољубиви а спремни су да се брину један о другом. Потпуни странци су нас примили у своје куће и хранили. Дакле, ми у себи носимо једну доброту, једноставно треба да је подстакнемо и сачувамо пошто је она посебна. А оно што нам свакако недостаје јесте да прихватимо сами себе какви јесмо, те да се усредсредимо на добре особине које поседујемо.

А његова порука свима нама је да више размишљамо о решењима него о проблемима и да не верујемо људима који говоре да „Бугарска не вреди ништа“ јер се овде дешавају веома лепе ствари.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова