У Бугарској однос између броја усвојитеља и броја напуштене деце током година остаје скоро непромењен а то је сигнал да је време за промену система селекције породица које желе да усвоје дете. О томе говори дугогодишња пракса НВО и установа које пружају социјалне услуге. С тим у вези оне су позвале представнике државних институција да се укључе у дискусиони форум на тему „Глас усвојеног детета“. У центру дискусије су били изазови и тешкоће приликом одгајања усвојене деце који се на почетку запостављају, али касније постају разлог за разочарење па чак и за раскид усвојења.

Према незваничним подацима, средином 2019. године у регистар усвојења уписано је 1.814 деце, док број породица које желе да усвоје дете износи 1.533. Годишње се усваја 500-516 деце а однос „више деце – мање породица спремних да постану усвојитељи“ се задржава. 923 деце са инвалидитетом чека на усвајање али прошле године усвојено је само њих 23, док је до средине ове године усвојено тек њих 8. О томе сведоче подаци испитивања спроведеног по иницијативи Комплекса за социјалне услуге у граду Пловдиву и асоцијације „Усвојеници и усвојитељи“.

„Ваља поменути да у ствари, ми, одрасли улазимо у живот детета и управо смо ми – усвојитељи и они који желе да постану усвојитељи ти који морамо да прихватимо дете са његовим специфичностима, идентитетом, понашањем, као и да прихватимо да је ово дете наше заувек – без могућности да се, ако нам се у неком тренутку случајно нешто не допадне, одрекнемо њега, објашњава Нетка Петрова. У питању је рођено дете које већ има стечено искуство, које је доживело неке трауме и наша дужност је да бринемо о њему, да лечимо његове трауме и да му обезбедимо услове како би оно имало детињство. Сагласно закону раскидом усвојења детету се враћа идентитет по рођењу и оно поново наслеђује своје родитеље. Најчешће се то дешава када дете има 15-16 година. Дешава се тако да се оно таман формирало као личност а променом имена поново губи свој идентитет. Једном је његово име већ промењено када је усвојено /рецимо када је имало 5-6 година/ а затим на пример у 16. години живота, као последица промене имена по окончању судског поступка раскида усвојења, оно поново губи идентитет. Замислите – у првој половини школске године оно се зове Валери а у другој – Владимир, при томе дете се мора вратити својим правим родитељима који са своје стране нису ни очекивали такав развој ствари а још мање да ће то дете бити њихов законски наследник. Заиста су то веома тешки проблеми са којима се морамо носити. Зато и тражимо најбоље решење за дете“.

Од важног значаја су и обука и припрема лица која желе да постану усвојитељи. Намеће се став да оне нису довољне нити у погледу обима нити у погледу квалитета. Потребна је боља теоретска и практична припрема и стручњацима који учествују у селекцији будућих усвојитеља, како би њихов одабир заиста био квалитетан. Према социјалним радницима, који су учествовали у испитивању, процена породица које желе да усвоје дете мора проћи кроз фокус и представу детета коме је потребна родитељска нега.