Софијска опера отвара нову сезону премијером опере Марина Големинова „Зограф Захарије“ која је створена на либрето Павла Спасова. Предвиђена су два премијерна спектакла – 11. и 13. октобра.

Тешко можемо да обухватимо све историјске, естетске и морално-етичке теме које су присутне у овом делу. С једне стране, ту је личност Захарија Христовича – иконописца који припада Самоковској ликовној школи, утемељивача светског сликарства код нас. Пошто је остао сироче о њему је бринуо старији брат Димитар – чувени зограф који је имао властиту иконописну радионицу, где је Захарије развио свој таленат. Димитар није прихватао бунтовнички дух млађег брата, тако да је Захарије открио подршку братовог учитеља Неофита Рилског и братове супруге Христијаније у коју се заљубио. Њен портрет међу његовим најзапаженијим светским радовима. Када се Христијанија разболела од тифуса, лекари су свима забранили да јој се приближавају. Чим је сазнао ту страшну вест, једино Захарије је отишао да је види. Легенда прича да пошто су се они међусобно признали у љубави, Христијанија је преминула у миру. Ускоро после тога умро је и Захарије.

Привучен дирљивом животном причом зографа, Марин Големинов је две године радио на опери (1970-1971.), мада је променио неке детаље. У његовој верзији Захарије и Христијанија су заручници, али зограф одлази на дуги пут, а она се удаје за његовог брата. Ипак, до краја свог живота она ће волети Захарија. Прве поставке опере су рађене пре неколико деценија у Софији и Русеу. Сценограф нове верзије је Чавдар Ђузелев, син Николе Ђузелева који је и први тумач улоге зографа. „Сећам се како је он истовремено певао и сликао на сцени… Узбудљива успомена. У новој поставци ја сам се определио за једноставност – основни симболи су скела као саставни део живота и мердевине као симбол узвишавања, а можда и силажења“ – рекао је сликар на састанку на којем је академик Пламен Карталов, директор Софијске опере, представио уметничку екипу поставке. За редитеља он је позвао Зорницу Софију, која је постала популарна својим играним филмовима „Мила са Марса“ и „Војвода“, иако је дипломирала на Академији ликовних уметности и приредила на десетине изложби код нас и у иностранству. О својим првим корацима у свету оперске режије, она прича:

„Водиле су ме различите ствари. На пример, моје властито искуство. Имала сам 22 године када је на моју иницијативу обновљена црква у Централном софијском затвору. Радили смо заједно са колегама и затвореницима. Годину и по дана скоро и да нисам силазила са скеле. У мени се сачувала та метафора – зограф као веза између „доњег, људског света“ и света узвишених ствари. Таква је историја генезе створења, сублимације љубавне енергије у стваралачку. Не мислим да је љубав овде трагична. Јунаци се у животу разилазе, али на духовном плану постоји спајање… И та безумна енергија Захарија, који умире млад, али нам оставља огромну количину импресивних дела. Тако ја „читам“ сиже. А музику Големинова обожавам – она је веома експресивна и изазовна за певаче.“

Међу извођачима су млади Валентин Ватев, Николај Војнов (у улози Захарија), Веселин Михајлов (Димитар), Силвија Тенева, Стефани Крстева и Христијана Игнатова (Христијанија). Диригент је Велизар Енчев, аутор костима – Марта Миронска, а кореографије – Теодора Друмева.

„Када сам видела целу екипу, све те младе људе на једном месту, читаву енергију и начин на који интерпретирају сиже и осећају музику, схватила сам да ћемо имати представу коју би Марин Големинов заволео, – каже унука композитора Лили Големинова. – Он је обожавао експерименте, једноставност тумачења, а управо такав је приступ ове екипе његовом делу. Пре представе публика може да разгледа и изложбу, посвећену музичко-сценским делима Марина Големинова. Нашли смо нове документе и фотографије везане за његов живот и стваралаштво, тако да смо у фоајеу опере приредили малу поставку, која представља и сведочанства о претходним поставкама „Зографа Захарија“.

Превод: Александра Ливен