Мадам Флер де Мон Шмитфил Беар долази скачући и тресе вуну крчећи себи пут у дечјим срцима и тражећи топли загрљај њихових руку.

Пас са племићким именом, кога сви зову Мон, већ неколико година ради као дечји терапеут у пловдивској педијатрији и охрабрује мале пацијенте са онколошким и другим тешким обољењима. Мадам Мон је и лице донаторске кампање која прикупља средства за изградњу нове дечје клинике, јер је садашња у жалосном стању. Захваљујући псу само током првог школског дана ученици Пловдива су прикупили 3.400 лева у одговор на њен позив да донирају болници новац који су предвидели за букете учитељима.

„Помажући изградњу нове дечје болнице ми ћемо побољшати и квалитет медицинске бриге, – каже власница пса Велислава Костадинова. – Јер лекари треба да раде у најсавременијим условима, а мали пацијенти треба да се осећају комфорно за време свог боравка у болници.

Тренутно је стара зграда у веома лошем стању и поред непрекидних ремонта – стални су кварови водовода и канализације, као и на електричној мрежи, собе су тесне, нарочито у дечјем одељењу за онкохематологију где мали пацијенти и њихови родитељи деле један кревет. Осим тога за обављање истраживања возе децу колима хитне помоћи до друге базе. Тако се, међутим, губи време, а и стално транспортовање не утиче добро на пацијенте у тешком стању. Знате за саобраћајне шпицеве, за рупе на путевима. Све то шкоди и деци, и лекарима, који су приморани да стално путују између две зграде.“

До овог тренутка у склопу кампање, чији је организатор Болница „Свети Георгије“, од приватних донатора је прикупљено 30 хиљада лева. Али је за изградњу нове болнице потребно 10 милиона лева.

Мон и Велислава неће заборавити Божић који су први пут провели са децом у клиници. Када су лекари видели „дивну пројекцију вечитог пријатељства – срећну децу и добронамерног пса“, одмах су их позвали на редовне састанке. У међувремену, Мон је прошла специјалну обуку у школи за псе и добила диплому терапеуте.

„Деца која могу да устају долазе у салу за игре, грле пса, играју се са њим, – прича о посетама болници Велислава. – Мон је изузетно пажљива у играма, јер схвата да су деца болесна и исцрпљена, да осећају бол. Обилазимо и собе пацијената који не могу да устану са кревета. Мон их умирује, помаже им да се ослободе својих страхова, да се снађу са стресом, боловима, гневом и да се осећају боље.“

Шестогодишња Мон није први бобтејл у животу Велиславе. „Чак се код куће шалимо да колико више енглеских овчара имамо, толико је више и среће“, каже она. Између њих постоји снажна веза и оне раде све заједно – шетају, играју се и иду у школу, јер је Мон „ученица“ трећег разреда.

„То је део другог програма у којем учествује Мон – о улози пса у раду на смањењу дечје агресије у школама, – објашњава газдарица. – И у овом случају присуство Мон усрећује децу. Они заједно уче, раде домаће задатке. Забављају се. Деца је очекују с нестрпљењем и време пролази буквално неприметно.“

За Велиславу и Мон дружење са децом је лична мисија. Оне имају и заједничку професију – сањари за бољи живот, живот у којем млади људи не напуштају своју домовину, јер знају да је она дивно место где могу просперисати. И обе се свакодневно боре за остварење тог свог сна.

Превод: Александра Ливен