Преди неколико дана у Америци је завршен Први међународни џез фестивал државних школа Синсинатија (Cincinnati Public Schools International Jazz Festival). Заједно са оркестрима 22 америчке школе, на њему је наступио и „Џез бенд“ Националне музичке школе „Љубомир Пипков“ чији је руководилац трубач Тодор Бакарџијев. То је била једина неамеричка формација на програму манифестације. Бугарска ђачка група је добила позив за учешће од Изидора Рудника – менаџера одсека лепих уметности државних школа Синсинатија (њих нешто више од 60). Он је одан својој професији и младим музичарима. Трубач, композитор и диригент, он је међу иницијаторима фестивала. Изидор Рудник је боравио у Бугарској 2018. године, ради одржавања мајсторске класе из импровизације и оркестарског свирања са ученицима и студентима Националне музичке школе „Љубомир Пипков“ и Националне музичке академије „Панчо Владигеров“, која је завршена концертом. Почетком 2019. године поново је посетио Бугарску, овога пута заједно са „Биг бендом“ гимназије „Кларк Монтесори“ и поново приредио мајсторску класу у Софији. Амерички оркестар је под његовом управом приредио такође концерте у Пловдиву и Старој Загори, уз учешће младих бугарских солиста.

Фестивал у Синсинатију чији је Рудник главни организатор, пружа младим извођачима одличне могућности. На програму фестивала су биле и мајсторске класе које су водили познати музичари америчке џез сцене – Мелиса Алдана (саксофон), Крис Берг (контрабас), Шами Ројстон (клавир), Арт Гор (бубњеви) и др. Мајсторску класу је држао и Тодор Бакарџијев. Он нам је испричао и појединости о учешћу бугарске формације у конкурсном програму и завршном концерту:

„У склопу конкурсног дела смо извели Moanin Бобија Тимонса, Summertime Џорџа Гершвина и Sing, Sing, Sing Бенија Гудмана, а на завршном концерту смо представили само неколико дела за биг бенд. Публика је била импресионирана тиме што свирамо дела за велики оркестар, мада је наш састав знатно мањи – група укључује један саксофон, два тромбона, три трубе и ритам секцију (контрабас, бубњеви и гитара). Остали оркестри су били много већи. Независно од нашег скромног састава, ми постижемо замашни звук и то нам је донело награду за изванредно извођење. Треба имати у виду да је организација музичког образовања у САД много различитија од наше. Али су они показали изванредно колективно свирање. То нас инспирише да радимо управо на тим вештинама. У музичкој школи „Љубомир Пипков“ џез бенд је изборни предмет, али сматрам да је веома користан. Тамо деца треба да се пре свега припремају за наступе са ансамблом и у оркестру. Пракса показује да су чак и познати солисти у ствари чланови или вође оркестара. Говорим само о свирању у ансамблу и не наводим конкретне жанрове, јер ипак живимо у 21 веку, када се различити музички стилови стално мешају. По мени сваки стил има места у обуци. Оно најважније чему тежим да их научим јесте да превазиђу индивидуализам када свирају у колективу. Свако има своје место и може да се испољи као солиста, али иначе треба да мисли о општем и максимално да учествује у постизању ансамбла. Покушавам да их научим да се узајамно поштују. Код музичара стално постоји идеја о такмичењу и то ми је увек сметало. Конкуренција је корисна, али није добро да је преекспонирамо. Свиђа ми се рад са децом – она су чиста, искрена и увек знаш шта мисле. Управо ми се тај чисти облик комуникације највише допада. Ја их мотивишем, а она мотивишу мене, веза је узајамна.“

Превод: Александра Ливен