Велики џез музичар нас је напустио 12. октобра у Солуну, где је последњих година живео са својом супругом, певачицом Вики Алмазиду.

Комеморација је данас (18.10.) у концертној дворани „Блгарија“ у Софији.

Милчо Левијев је први бугарски џез музичар који је постао популаран са оне стране Океана као пијаниста и композитор. 1997. године је одликован најзначајнијим државним одликовањем Републике Бугарске – орденом „Старе планине“. Два пута је номинован за награду „Греми“.

Рођен је 19. децембра 1937. године у Пловдиву. Дипломирао је на Националној музичкој академији као ученик Панча Владигерова. Између 1963. и 1968. је наступао као солиста и диригент Пловдивске и Софијске филхармоније. Опет тада је дириговао „Биг бендом“ БНР. Милчо Левијев је оснивач формације „Џез фокус 65“, која је 1967. добила награду музичке критике на фестивалу у Монтреу. Емигрирао је у Западну Европу 1970. године, а нешто касније је на позив Дона Елиса, отишао у САД, где је више од 20 година свирао и радио као професор музике. Радио је са Билијем Кобамом, Артом Пепером, Џорџем Дјуком, Елом Џероом, Дејвом Холандом и др.

Огроман је утицај који је Левијев имао на бугарске музичаре различитих генерација, посебно последњих деценија, када је редовно држао мајсторске класе на Новом бугарском универзитету.

„2005. године, без посла и перспектива, дала сам последњи новац за мајсторску класу Милча Левијева и Вики Алмазиду. Нисам се разумела у џезу, али су ме они заволели и радили смо заједно. На завршном концерту су наступили познати џез музичари, са којима смо и данас заједно на сцени. Вики и Милчо уче људе како „да се раскомоте“ у музици, да умире душу и да осете логику музичког дела. Они су код мене саградили једну занимљиву, потпуну слику и то ми је отворило нове путеве“, – каже џез певачица и глумица Милица Гладнишка.

„Милчо ме је инспирисао и показао ми пут у два веома важна правца –продубљено и комплетно познавање музичке традиције и одбрана индивидуалности, – прича Марио Станчев, џез пијаниста и композитор који већ више деценија живи у Француској. – Међу музичарима своје генерације Милчо је најбоље познавао џез, али је паралелно с тим био храбар да представи и заштити своје властито лице. Имао сам 14 година када сам похађао његова предавања у једном читалишту. Тада је та музика била скоро забрањена, а ми смо се, попут првих хришћана, тајно окупљали да га слушамо. Дозволио ми је да присуствујем пробама формације „Џез фокус 65“. За мене је то била велика школа – начин на који је музицирао, начин на који је организовао музичку грађу.“

„Он је био оваплоћење наде да и људи попут нас, који долазимо из мале Бугарске, без традиција у тој музици, могу постигнути много, – каже Антони Дончев, пијаниста, композитор и диригент „Биг бенда“ БНР. – Тромбониста Георги Борисов једном је мом оцу донео поклон од Милча – дупли албум Дона Елиса „Tears of Joy“ (Сузе радоснице), на којем је била и композиција Милча Левијева „Bulgarian Bulge“ (Бугарска избочина).

Заједно са мојим школским друговима смо је слушали безброј пута, задивљени низом изведених асиметричних тактова. 1980. године, након подужег одсуства, он је дошао у Бугарску ради учешћа у „Џез сусрету у Софији“. После тога смо започели да радимо заједно. Један од мојих првих великих концерата је био у дуету са њим на клавиру. Прва сала Националног дворца културе је била дупке пуна, био је незабораван доживљај. Са „Биг бендом“ БНР смо приредили неколико концерата само са његовим делима и радићемо то и у будуће. Музика коју стварају уметници његове величине одмах се претвара у класику, сврстава се међу дела великих композитора и изводи годинама, јер сваког пута у њој откриваш нешто што те провоцира на нови начин.“

Христо Јоцов – композитор, аранжер и перкусиониста, додаје: „Имали смо срећу да преко флаутисте Симеона Штерева, директно наследимо историју формације „Џез фокус 65“. У оно доба Милчо је био нека недосежна величина – бугарски музичар који свира у Америци са великанима. После његовог повратка смо приредили много концерата. За мене он је одједном постао сасвим реалан човек, са којим смо размишљали на један те исти начин. Учествовао сам у његовим пројектима. 2015. године сам организовао и продуцирао његов опроштајни концерт. Тада ми је рекао да намерава да прекине активну концертну каријеру. Учествовала је и формација „Акустичка верзија“, ја сам све снимио и сада је тај концерт вредан документ. Одбор за културу и медије Народног собрања је одобрио номинацију Бугарске музичке асоцијације, чији сам тренутно председник, доделити Милчу Левијеву државну награду као признање за његов изванредни допринос бугарској култури. То признање је чињеница. Признање које одајемо једном великом, шармантном музичару, који је оставио наслеђе свим будућим генерацијама.“

Превод: Александра Ливен