Људи који се крећу у инвалидским колицима свакодневно, „на властитим леђима“ осећају непријатељски однос свог града. Они се „боре“ са високим тротоарима, несавладивим степеницима на улазима јавних зграда и продавница, са непостојећим приступним рампама или рампама које не воде никуда. Али пре свега са бешћутношћу власти у чијој је снази олакшати живот инвалидима мењајући урбано окружење. И док је сан људи са инвалидитетом коракнути тамо где „ступа“ људска нога и даље неостварљив, један Бугарин је изумео нешто што улива наду.

Електрична инвалидска колица Ивајла Колева лако савладавају екстремне услове града и „освајају“ планинске врхове. Машина се креће на два точка, балансира уз помоћ жироскопа и напаја се батеријама које раде без прекида око осам сати.

„Кретање напред и назад се остварује нагињањем тела, што је и својеврсна рехабилитација, а кривине се пролазе окретањем кормила, – прича изумитељ. – У инвалидским колицима људи обично седе и не раде апсолутно ништа, али у овој они треба да се крећу како би је активирали, а то ојачава њихове кичмене мишиће – наравно, уколико је то могуће и у зависности од њихове трауме. Други циљ наше екипе је био да их максимално подигнемо, како би се људи који их користе не налазили испод нивоа погледа усправног човека или бар мало испод њега, јер ће се они тако осећати равноправно.“

Пре година Ивајло Колев је присуствовао тренингу кошаркаша у инвалидским колицима и упознао је особе снажне физике и још снажнијег духа. Видевши колико им је тешко доспети у салу, он је одлучио да се посвети остварењу идеје и после скоро три године је успео – створио је прва у свету инвалидска колица која могу савладати малтене све препреке града.

„Дивљакињом“ како је умиљато назива екипа Ивајла Колева, недавно се на Црни врх планине Витоша самостално попео Влади Ђуров који је остао инвалид после несреће са бициклом. То је у ствари достигнуће у светским размерама, јер до сада ниједан човек није успео да се колицима попне на толику висину, а улива многим људима наду да ће им се квалитет живота побољшати. Али да би се то десило неопходна је двострана помоћ. Као, прво треба помоћи сам процес производње колица а као друго, учинити тако да би тај производ био приступачан људима у неједнаком положају.

„До овог тренутка, свака наша комуникација са државном администрацијом резултира једино проблемима, – признаје Ивајло Колев. – Идуће године ћемо израчунати цену колица и видећемо која институција и да ли ће уопште држава помоћи људима са инвалидитетом. На жалост, данас држава не помаже тим људима у довољној мери, али ми ћемо учинити све што је у нашим могућностима да их бар мало подржимо. Свакодневно спроводимо испитивања колица а свако ко нам се обратио имао је прилику да их бесплатно проба – наша екипа одлази код њих, шета са њима на Витоши и у парковима, учи их како да управљају колицима. Идеја је да направимо неколико комада и да их дајемо људима којима су она потребна. Тако ће они моћи, чак и ако нису у стању да их купе, да изађу из куће, да оду где год хоће.“

И бар на неко време ће заборавити на принудну изолацију у коју их стављају препреке града.

„У принципу колица се релативно добро спуштају степеницама и пењу на степенике одређене висине, – објашњава Ивајло Колев. – Мада не можемо рећи да савладавају све степенике испред продавница, јер у већини случајева постоји још једна препрека – врата која такође нису израђена на начин који би омогућио прелаз колица. Иначе речено, људима са инвалидитетом је исувише тешко да се крећу градом и можемо бити категорични да је Софија сто посто неприступачна – чак и на местима, где постоје приступне рампе – чим их савладаш, опет се нађеш у беспутици.“

И поред великог интересовања из иностранства, Ивајло Колев ће покушати да произведе своја колица управо овде, у Бугарској. Јер је нашим сународницима изузетно потребна мобилност која би их вратила у друштво.

Превод: Александра Ливен