24. октобра Биг бенд БНР почиње своју нову сезону концертом у Sofia Live Club-у. Диригент је Антони Дончев. Солиста је Давид Линкс - џез вокалиста, композитор, аутор текстова и аранжер који приређује концерте широм света. На Линксовом репертоару су његове ауторске композиције, као и посебно бирани аранжмани дела других композитора који одговарају његовом тембру и уклапају се у његов однос према савременој, лепој, емотивној и инспиративној музици. У интервјуу Радио Бугарској Давид Линкс је себе описао као интерпретатора за кога џез није нешто старомодно, већ музика којом можеш да изразиш све што се дешава данас.

Давид је рођен у Бриселу и бави се музиком одмалена. Почео је као перкусиониста у групи америчког џез певача Марка Марфија, који га је мотивисао да ради и својим гласом. Од 1993. године предаје на Краљевском конзерваторијуму у Бриселу и стални је гост-предавач на Конзерваторијуму у Амстердаму. На сцени је од 1980. године. Међу његовим партнерима су Џони Грифин, Кларк Тери, Слајд Хемптон, Тутс Тилеманс, Мино Цинелу, Филип Катрин, Ерик Труфаз, група „Ака Мун“, Били Кобам, Енди Шепард, Каунт Бејзи Оркестар и многи други. Одликован је наградом Џез Академије за најбољег џез музичара 2005. године. Има и неколико европских награда које садрже реч „Греми“ – француску „Victoires De La Musique“ (European Grammy Awards) у категорији за најбољег албума џез вокалисте (2011.), белгијску „Les Octaves De La Musique“ (Belgian Grammy’s) за најбољи џез албум (2013.) и још много престижних одликовања.

Ево шта каже Давид Линкс о надахнућу, наградама и свом раду са Биг бендом БНР:

„Певам откако имам три или четири године. Отац је често својим пријатељима пуштао да слушају извођења Мајлса Дејвиса. У овим тренуцима ја сам одмах прекидао игре и препуштао се музици.  Први глас који сам чуо је био Дејвисов глас! Тада сам мислио да је то у ствари глас, а не труба. Онда су ми у живот ушли Реј Чарлз, Ела Фицџералд, Сара Вон, Бети Картер – осећао сам потребу да их стално слушам, „да се дотакнем“ музике коју толико волим. Све док сам напунио 20-30 година то је за мене био једини универзитет. А што се награда тиче, мислим да оне уравнотежују, показују  признање.   Мислим да су оне важне само у тренутку када их добијаш. То није нека лажна скромност, говорим искрено – сви који се бавимо музиком радимо то јер обожавамо свој посао, а не због награда. Свакако, веома је пријатно да те одликују и да осетиш радост да је неко приметио твој албум, твоје извођење. Током година моје музичке преференције су се мењале. Сада, на пример, волим да певам баладе, али ми се свиђа „да будем на рубу“ – да будем емотиван, а не сентименталан. Волим тај „руб“, не бих могао да певам, ако не звучим као ја. Онда долази порука, утицај на публику. Уметници су „политичари“, у смислу да су то људи који воде осталих за собом, јер су изванредно добри у свом послу.

Први пут радим са Биг бендом БНР. Имали смо две пробе пре концерта. Диригент Антони Дончев је толико добро припремио свој оркестар да је преостало прецизирати само пар ствари. Осећам се слободним са тим музичарима.“

Превод: Александра Ливен