Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Функција председника општине увек привлачна за политичке партије

Фотографија: БГНЕС

Председник општине мора да буде лидер, да буде компетентан и да поседује административне вештине. Све мање је личности које побуђују веће поверење људи, тврди доц. Милена Стефанова

Период бугарске историје од последњих деценија владавине Османског царства код нас до 1944. године је занимљив не само због догађаја у оно време него и због насталих промена у Бугарској. Оне су резултат вештог политичког лидерства, административних вештина и професионалне компетентности – обавезних квалитета које сваки кандидат за јавну функцију мора да поседује. Од Ослобођења од османске владавине до 1944. године у неким периодима председника општине великих градова је  бирао народ, а у другим – именовали су га. Због тога је често долазило до потребе за променама критеријума и правила, а у том смислу, по речима доцента Милене Стефанове – положај председника општине је увек био јабука раздора међу политичким партијама. Упркос томе током 10годишњег режима „овлашћења“ /1934-1944 г./, када је председнике општина указом именовао цар, није мало градоначелника који у историји насељених места остају као људи који су највише допринели благостању становништва. Један од њих је градоначелник Софије Иван Иванов, који се доказао као професионалац пре именовања на овај положај. Под његовим руководством пројектован је и саграђен Рилски водовод, а касније је његове вештине и знања користила чак комунистичка власт када је грађена хидроакумулација „Искар“, која снабдева водом бугарску престоницу.

Уз помоћ доц. Стефанове и њене експертизе као истраживача јавног интереса за локалну самоуправу пружамо својеврсну анализу кампања током година до 1944. која је у извесној мери актуелна и данас:

Страначке борбе, партизанство, каљање противничког кандидата су били неизоставни део свих кампања. Још пре ослобођења од Османске  владавине – за време националног препорода Бугарске, бугарске чорбаџије као локални управници /који се могу прихватити као прототип председника општина/ су формирале чорбаџијске партије. Затим су се бориле свим средствима, чак су биле спремне да почине убиство, да поруше постојеће школе. Разлог је, на пример, био спор између  конкурентних партија о томе у којој да се махали налази школа. Увек је било употребе непоштених средстава да би се дошло до циља. Данас смо сведоци куповине гласова и неуспелих покушаја решавања тог проблема. 

Доц. Милена Стефанова посвећује целу књигу бугарским чорбаџијама, њиховом начину живота и правилима, као и времену у којем су оне живеле.

Тамо сам истраживала компоненте које прате политички процес, који се тако може назвати само условно. Последњих година владавине Османског царства званична власт је тражила начине да интегрише људе који живе на освојеним територијама, јер је тако било лакше. Султану је било важно једино да нема нереда и да се порези редовно наплаћују. Слободнији режим последњих година Османског царства је довео до буђења различитих интереса, циљева и страсти. Део становништва се обогатио и почео да показује жељу за влашћу. Тако се рађају први конфликти и међусобни односи који се настављају и после ослобођења Бугарске.

У том смислу не треба нас изненађивати честа смена влада после тога. Како тада, тако и данас иза борбе идеја практично се крије борба за власт, утицај и расподелу ресурса. Све је то лепо описано у неким домаћим књижевним делима међу којима су фељтони Алека Константинова. Они и данас звуче актуелно. Да ли се, међутим, у нашим данима нешто променило?

Средства која се користе су савремена. У доба Алека Константинова није постојао интернет а приступ информацијама је био ограничен. Морамо имати у виду да нам интернет даје већу грађанску снагу и могућност. Много бих волела да престанемо да посвећујемо пажњу лажним вестима које у оно време људи нису тако називали – сматрали су да су чиста лаж. Пуно напора је морао да уложи онај чији је образ укаљан да га очисти. Данас се људи, мање-више, некако изгубе у великом избору коме да верују. Све мање је личности које побуђују веће поверење људи а то умногоме компликује ситуацију у савременом друштву. Много бих волела да постоји веће поверење у институције, али оне не раде као такве већ као партијски зависна тела, каже у интервјуу Радио Бугарској доц. Милена Стефанова.

Превела: Албена Џерманова


Више из ове категориjе

У фокусу Европе – годишњица рата у Украјини, НАТО и нови изазови и непознанице после Трамповог говора

Уочи друге годишњице од почетка рата између Ру сије и Украјине, као и у години бројних избора који су кључни за будућност света – оних за америчког председника и за нови састав европских институција, као и двадесете годишњице чланства Бугарске у..

објављено 20.2.24. 16.20

Бугари се највише плаше болести, немаштине и рата

Највећи страх Бугара је да би они или чланови њихових породица могли да се разболе – за 43,3% испитаника, или да западну у сиромаштво – чега се највише боји 36,7%. Треће место међу страховима заузима рат – који је извор највеће бојазни за 33,5%..

објављено 20.2.24. 11.34

Родољупци реконструисали догађаје око хватања Левског и одали почаст његовом делу

Чланови националног удружења „Традиција“ реконструисали су догађаје везане за хапшење Васила Левског 1872. године у Какринском хану, јавља дописник БНР из Ловеча Пламен Христов. Национална бакљада под насловом „151 година бесмрћа“, која ће се..

објављено 19.2.24. 16.05