29. октобра бесарапски Бугари славе свој празник, међутим, као да је од обележавања тог дана битније промовисање чињенице да ван граница Бугарске постоје и ови наши сународници.

Прве Бугаре који су се 1773. године доселили на територију историјско-географске области Бесарабија позвао је да напусте село Алфатар, у околини Силистре, ген. Петар Румјанцев, један од команданата руске војске за време Руско-турског рата од 1768-1774. година. Циљ Русије је да ојача своје пограничне територије на којима станује хришћанско становништво – с једне стране да би га спасила турског јатагана, а с друге – вођена својим политичким и економским интересима. После тога након сваког похода руске војске на Босфор има таквих таласа а најмасовнија сеоба догодила се почетком 20. година XIX века, прецизира Рајна Манџукова из Центра бесарапских Бугара у Бугарској.

Према незваничним подацима, данас бесарапски Бугари који живе на територији у пределима Молдавије и Украјине, броје скоро пола милиона и имају статус националне мањине. Њихова најважнија мисија свакако јесте очување националног идентитета преко неговања традиција и матерњег језика. Још увек нису престале дискусије о томе да ли Закон о образовању који је изгласан 2017. године у Украјни и који као језик наставног процеса афирмише украјински језик, бити препрека за наставу на бугарском језику у тамошњим школама.

Закон није усмерен на потискивање мањинских језика већ на јачање улоге и статуса украјинског језика као службеног језика државе и као дела њене националне безбедности – категорична је Рајна Манџукова. - Убеђена сам да законодавство не угрожава бугарски језик већ га, ево рећи ћу тешку реч, угрожава чињеница да у бугарским селима родитељи, обоје Бугари, са својом децом причају на руском језику. То је модни тренд који наноси много већу штету очувању бугарског идентитета, очувању свега што је бугарско неголи саме законодавне промене.

Рајна Манџукова истиче и један други проблем. Он је везан за школовање бесарапских Бугара код нас.

Управо сада наша организација обавља један од задатака које би требало да обавља бугарска држава – каже она. - Од 1993. године ту долазе млади људи на школовање, али током свих тих година држава се није потрудила да направи регистар и да пропрати шта се са њим дешава – да ли остају у Бугарској, да ли се враћају у земље из којих долазе, да ли одлазе у треће земље, како се остварују. Ми смо то у више наврата истицали као проблем али и данас настављамо да школовање те деце плаћамо новцем бугарских пореских платиша а не маримо за то куда они одлазе на крају крајева. Ја то себи објашњавам немаром… Бугарска и дан данас нема категоричан одговор на питање који је циљ пријема те деце и да ли желимо да она долазе код нас или не желимо то.

Имплементацијом европског законодавства променио се и визни режим боравка, истиче још Рајна Манџукова. Да би бесарапски Бугари почели школовање код нас, они морају да се избори са бирократијом у року од 90 дана. Али само да би добили потврду о боравишту морају да месец и по дана обилазе институције. Друга препрека је то што они код нас долазе као непунолетна лица, јер образовање завршавају у својој 17. години живота, због чега немају право на банковни рачун а стипендије им се уплаћују само на банковну картицу. Међутим, упркос свим тим проблемима бесарапски Бугари и даље држе до свог идентитета.

Јер смо Бугари, јер су нас тако васпитавали у нашим породицама, у нашој средини – додаје она. – Човек који нема корене не може имати ни крила. И ако ми нашој деци не покажемо где су им корени и ако им не помогнемо да их ојачају, нико од нас неће имати будућност. Верујем да ће Бугарска заувек постојати али боље је да постоји са нама.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиje: Центар бесарапских Бугара у Бугарској.