660 је прича о познатим бугарским фамилијама индустријалаца, банкара, трговаца, политичара и интелектуалаца и њиховим кућама које је Маријана Мелнишка скупила у два тома: „Куће говоре“ и „Куће још говоре“. Прелиставајући странице, читалац путује машином времена, а својеврсни летопис га води у архитектонску шетњу која прича и о судбинама власника импресивних зграда.

Није могуће да представимо све у једном прилогу, те смо због тога одлучили да испричамо нешто о срећној судбини две куће, које су данас повратиле свој исконски сјај захваљујући новим и савесним власницима.

Шетњу почињемо у центру Софије, где се:

„У улици Хана Крума 31 налази кућа фамилије банкара Марка Рјаскова. Она је грађена у стилу сецесије, а споља изгледа предивно. Унутра, међутим, приступ није могућ. Карактеристичан за њен слободнији архитектонски стил је кибиц фенстер облог облика на првом спрату, који се завршава округлом терасом на другом. Доњи део прозора је са богатом орнаментиком. То су веома карактеристични детаљи бугарске верзије сецесије из 20. и 30. година прошлог века, – прича Маријана Мелнишка.

Сам Марко Рјасков је увелико допринео развоју Бугарске спречивши неколико афера и банкрота банака, који би увелико нашкодили улагачима, повериоцима и домаћим произвођачима. Године 1935. Марко Рјасков је био именован за гувернера Бугарске народне банке, касније је постао и министар финансија. Активно је учествовао у спасавању бугарских Јевреја, мада о томе се не прича пуно, али је познато да се много утицајних личности на неки начин придружило тој племенитој ствари.“

После 9. септембра 1944. године Рјасков је у више наврата притваран и ослобађан, а након 1949. је са својом породицом интерниран у Севлијево. Доласком нове власти у његову софијску кућу се доселио министар унутрашњих послова, а касније и премијер земље Антон Југов. Тако је кућа у ствари опстала и, за разлику од много других сличних зграда, није била срушена, нити су у њој настањени совјетски војници.

Наша следећа станица је у близини – идемо на софијски корзо Витоша, где пажњу привлачи неколико лепих зграда у стилу сецесије. Због јарких боја њихових фасада оне се истичу на позадини осталих кућа. Али је посебно занимљива историја јаркозелене, јер је она била власништво чувених произвођача и трговаца робом од коже Ангела Рачева и Банка Радева из Габрова, који су у бизнис ушли као чираци других произвођача. Кућа је добро сачувана и без сувишне импозантности импресионира декоративним рамовима врата и прозора.

„Занимљиво је да се у сутерену подигнуте 1911. године зграде налазила чувена некад кафана „Козак“. Она је била својеврсни сабирни центар софијске боеме. Овде су се окупљали уметници и њихови гости из иностранства. У „Козаку“ је са својим бугарским колегама и пријатељима вечерао и светски познати оперски певач Фјодор Шаљапин, као и оперска певачица Елена Николај. Редовни посетиоци кафане су били сликар Дечко Узунов и глумац Константин Кисимов. Послератне промене су протерале независни дух из кафане, али без својих редовних гостију она није могла да опстане. После 1944. у кући су настањени подстанари. Таква је била тадашња пракса – стрпавали су власнике у једну собу, а у осталима су живели „дошљаци“ из провинције који су радили за и подржавали власт, која им је дозволила да дођу у главни град.“

Ове и још пуно занимљивих и помало заборављених прича скупила је Маријана Мелнишка у своје две књиге чију другу тиражу је представила 31. октобра у Софијској библиотеци.

Фотографиje: архива