10. новембар 1989. године је за грађане Народне Републике Бугарске почео као обичан дан али су га уследили догађаји претворили у важан историјски датум везан за почетак транзиције са социјализма на демократију. Савременици причају да су се у том периоду – у јеку перестројке у државама социјалистичког табора масовно читале руске новине. Будни бугарски грађани су видели како у Пољској, Мађарској, Чехословачкој „падају“ политичке главе као и да је и Источна Немачка такође на прагу промене. Питање које се постављало у Бугарској као да је било само „Када?“ и „Како?“. Већ у јутарњим сатима радио и телевизија су емитовали само саопштења о пленуму Бугарске комунистичке партије /БКП/. Вест о оставци дугогодишњег генералног секретара партије Тодора Живкова, која је касније стигла, је ставила почетак промене која је, иако пуна многих непознаница у погледу будућности, била очекивана и жељена.

Три деценије касније Бугари као да нису уверени да су остварили тако сањану демократију. „Оно што, краткоће ради, називамо транзицијом одавно се завршило“ – каже у интервјуу Радио Бугарској политиколог Прван Симеонов:

Вршили смо транзицију са планске на тржишну привреду, са Истока ка Западу и са неслободног система на либералну демократију. Ове транзиције су већ чињеница. Имамо демократију – добру или лошу, тржиште и чланови смо НАТО и ЕУ. Променио се дневни ред наше земље. Друга су питања која данас траже хитно решење. Нажалост, знатан део људи није задовољан резултатима транзиције. Јавно незадовољство остаје релативно стална величина. Политичари долазе и одлазе, али оно што се код њих променило јесте то да су се професионализовали. На почетку је постојао ентузијазам и као да су сви били вољни да се баве политиком. Сада као да поштеним, паметним људима није до политике. За добро или зло, формирао се скоро професионални политички сталеж.

Поруке кандидата за власт упућене бирачима се такође временом мењају, наводи политички аналитичар Димитар Петров:

Првих година поруке су биле мање-више аматерске. У наш језик су ушле речи чије значење није било сасвим јасно. Шта је демократија, плурализам, приватизација, реституција – требало је објашњавати све те термине. Данас, 30 година касније, имамо већег искуства у перцепцији политике а то се односи како на политичку класу тако и на друштво. То наравно не значи да смо у погледу данашњих изазова за 30 година мудрији.

Данас и током свих протеклих 30 година друштво нема једнозначну оцену догађаја који су се догодили 10. новембра 1989. године. Зато је аналитичар направио занимљиво упоређење како се та оцена мењала кроз године:

У првим данима и месецима после 10.11.1989. године имао сам осећај да се већи део наше нације нашао у небраном грожђу. Десило се нешто што су многи чекали, а неки чак нису ни веровали да ће заиста тај тренутак доћи. Али, шта следи - то нико није знао, укључујући и спољне факторе, који су покушавали да нам дају савете како да изградимо демократију и тржишну привреду. Уследили десетогодишњи период се поклопио са опоравком после великог економског ударца званог „Виденова зима“ /када је на власти била влада Жана Виденова/. Крајем 1999. године се стандард живота већ стабилизовао а мизерија као да је заувек остала у прошлости, међутим сањања европска будућност је још увек била далеко. 20 година после 10. новембра 1989. године акценат је био на слободи – већ смо имали слободу које пре 20 година није било. Данас нема смисла упоређивати времена пре и сад са квантитативног аспекта. Свима је јасно да данас живимо боље него у доба социјализма. Право упоређење би требало да буде са квалитативног аспекта. До 1989. године, а и током првих година после 10. новембра, били смо сломљена и искомлексирана нација. Данас имамо самопоуздање и може се рећи да смо у некој мери испунили завет Левског да будемо једнаки са осталим европским народима - не само за политичким столом у Бриселу него и што се животног стандарда и перспектива тиче. Оно што још увек не оцењујемо како треба јесте успех који смо током тих 30 година постигли. Објективно гледано, у релативно кратком историјском периоду ми смо много тога постигли. Али гледано са субјективне стране - још увек многи сматрају да је транзиција неуспех.

Што се тиче тога како види Бугарску за још 30 година, Петров је изнео неоптимистичну теорију према којој је могуће да се појави нова Гвоздена завеса, али да се овог пута Бугарска нађе с њене боље стране. Међутим, могуће је да се то и не деси уколико земље западне Европе промене свој однос према демографској кризи и миграцији.

Превела: Албена Џерманова