Када дигнемо поглед према импозантним јавним здањима из прве половине минулог века, остајемо очарани лепотом скулптурних и архитектонских елемената који им придају непоновљиву физиономију. Ко је тај који је украсио фасаде Народне библиотеке, Софијског универзитета, Народног позоришта, Народног собрања, Палате правде, Народне банке Бугарске? Одговор смо потражили на једној изложби која нас је одвела у „Шетњу у прошлости“.

Амбасада Украјине у сарадњи са Савезом архитеката Бугарске изложила је слике украјинске уметнице Јулије Красовске која у техници акварела разоткрива оригиналну лепоту бугарских зграда – као омаж свом сународнику Михајлу Парашчуку, аутору орнамената који их декоришу. Поред њених цртежа приказане су и фотографије на којима се могу видети ти орнаменти.

Ја сам Украјинка, од четири године живим у Бугарској, али је за мене Михајло Парашчук био откриће – каже Јулија Красовска. – Када сам прошле године погледала изложбу амбасаде Украјине посвећену Парашчуку, почела сам да тражим информацију о њему. И пошто сам радила и као архитекта, било ми је занимљиво да проучим историју старих зграда, њихове архитектонске специфичности и да затим моје утиске преточим у слике. Његово наслеђе је импресивно, јер је дао печат свакој згради на којој је радио. Он има посебан смисао за детаље и то је видно на најважнијим зградама Софије у чијој је декорацији учествовао.

Михајло Парашчук рођен је 1878. г. у селу Варваринци, у пределима тадашњег Аустро-Угарског царства. Са 13 година је примљен у Ликовну школу у Кракову, а када му је било 20 година направио је један од најлепших споменика Адаму Мицкјевичу у Европи и уз подршку мецена касније уписао приватну ликовну академију у Паризу. Тамо га је чувени Огист Роден узео за ђака. Године 1921. г. Михајло Парашчук је стигао у Бугарску као представник Међународног покрета Црвеног крста.

Био је широкогруди човек, имао је продубљена знања из области политичког, друштвеног и економског живота – каже Ана Тертична, заменица амбасадора Украјине у Бугарској. – У 20. годинама прошлог века радио је у прилог унапређења контаката Украјине и Бугарске. Као представник Црвеног крста по завршетку Првог светског рата помогао је многим ратним заробљеницима – за побољшање њихових услова живота – не само у Бугарској него и у Србији као и за њихов повратак кући. Залагао се за боље услове адаптације за лица која нису хтела да се врате у Украјину после бољшевичке окупације. Када је сазнао да је украјинска влада отишла у емиграцију, у својим дневницима пише да и њему више нема повратка у домовину. Занимљиво је што он спада у категорију апатрида – грађана који немају никакво држављанство – у његовом случају нити бугарско, нити совјетско до краја живота. Приликом смене политичких система он је увек био прогањан и стављан под рестрикцијама. И ма да је био веома талентован, око њега, поред пријатеља, било је пуно завидљиваца. Тако човек који је на почетку свог живота захваљујући својим напорима и таленту имао завидан друштвени статус, при његовом крају је, нажалост, био приморан да живи у оскудици.

У Бугарској вајар је моделовао ликове песника Пеја Јаворова, револуционара Гоце Делчеа, Стефана Караџе, урадио барељефе Христа Ботева и Алека Константинова, декоративне мотиве са лавовима, сат са зодијачким знаковима. Његово дело су капители Народне банке, орнаментисани оквири главних врата Палате правде, орнаментални картуши изнад улаза у Софијски универзитет и др.

Упркос својим бриљантним радовима, после 9. септембра 1944. био је подвргнут репресалијама од стране комунистичког режима и у два наврата искључен из редова Савеза архитеката Бугарске. Михајло Парашчук је последње дане живота проживео у оскудици, усамљен и заборављен. С овог света је отишао 1963. г. Сахрањен је на Централном софијском гробљу.

Превод: Ана Андрејева