У галерији „Средец“ је приређена поставка дела класика бугарске скулпторе, керамике, дубореза и др. Она је отворена за јавност до 28. новембра, а повод је књига „Уметници говоре“ са поднасловом „77 интервјуа о бугарској скулптури“ Ивана Канчева – дипломираног керамичара који се школовао на Националној академији ликовних уметности, учесника у бројним националним и међународним форумима у области уметности, који сваке године приређује и самосталну изложбу. Своју последњу књигу он сматра својеврсном енциклопедијом бугарске скулптуре у свим њеним облицима. То запажено дело представљено је 7. новембра у сали где је приређена изложба.

„Рад на књизи „Уметници говоре“ почео сам пре седам година, – прича Иван Канчев. – Одлучио сам да приредим изложбу дела аутора, који су представљени у књизи. Позвао сам их да учествују са по једним својим делом. У принципу гледам на бугарску скулптуру са више аспеката – ту су и професионални скулптори и аутори који у својим радовима користе разлите материјале  – керамику, дрво, кожу, медаље, бижутерију, стакло, текстил и др. Књига почиње разматрањем периода око Ослобођења Бугарске (крај XIX века) када су стварали Борис Шац и Кирил Шиваров, онда представљам Ивана Фунева, Марка Маркова, Љубомира Далчева, Николу Терзијева… Не могу да набројим сва имена, али у књизи можете прочитати понешто и о познатим савременим скулпторима Емилу Попову, Ивану Русеву, Павлу Којчеву, Георгију Чапканову, Веждију Рашидову. Ту су и моји разговори са неким од најбољих бугарских резбара, керамичара, као и са живописцима који раде керамику какав је и Захари Каменов. Убеђен сам да када започнеш нешто, потребно је да га доведеш до краја – ако не можеш да завршиш зграду, онда немој почињати градњу. 2011. године сам одбранио дисертацију посвећену бугарској керамичкој скулптури у периоду од 1896. г. до краја 50. година прошлог века. Тада сам спровео пратеће истраживање, засновано на разговорима са ауторима. Одлучио сам да би било добро да наставим са радом и да „завршим зграду“.

Како би прикупио довољно података о уметницима који нису наши савременици, Иван Канчев се састао са њиховим наследницима. Каже да је понекад морао да у неколико наврата разговара са њима или пак да се састаје са више људи, како би сагледао „слику у целини“. Пропутовао је око 5.000 километара и обишао различите градове и села, посетио на десетине атељеа, направио на стотине интервјуа.

„С разлогом књига може да се тумачи као енциклопедија, при чему то је прва дијалогна енциклопедија, јер садржи биографије аутора, разговоре са њима, илустрације. Покушао сам да саставим један аутентичан документ, у којем свако може да пронађе нешто корисно за себе. Мој циљ је да створим памћење. Било ми је веома тешко, али сам срећан што сам се латио тог истраживања. Једна ствар је да читаш књиге, сасвим друга је да се састајеш са уметником у његовом атељеу и да чујеш његов став. Могу рећи да већ детаљно познајем процесе у бугарској скулптури, што ме је обогатило као ствараоца. Убеђен сам да ће моја књига бити корисна за све – за ученике, студенте, докторанте, чак и професоре. Нигде другде они неће наћи толико података у једној заједничкој „мрежи“, која даје читав контекст разматраних уметничких процеса. Тврдим да сам стекао потпуни поглед на бугарску пластику, и то „на терену“. Сваки сликар треба да открива нове и нове „слојеве“ знања, нарочито у нашој динамичној и информисаној садашњици. То му аутоматски даје шансу да иде напред, да се развија. Ја сам у некој мери „затворени систем“ и обично сам себе провоцирам. Свакако да ми утиче и контекст у којем постојим, али је то више-мање подсвесно. Имам свој стваралачки пут и идем тим путем методично, корак по корак.“

Превод: Александра Ливен