Бугарској привреди је све више потребна радна снага. Незапосленост износи тек 3,7% а како каже премијер Бојко Борисов, не раде само они који не желе да раде. У исто време 1,5 до 2 милиона Бугара напустило је своју домовину у потрагу за боље услове рада и живота, при чему је још увек број „одлазника“ већи од оног повратника.

Недостатак радне снаге приморава пословне кругове и власти да траже скривене резерве. Није случајно што преко 60% пензионера у земљи још ради. Такође, према статистичким подацима, око 200.000 радно способних Бугара код нас нити се школује нити ради. Нису заборављени ни бугарски радници у иностранству. Има основа да они привлаче пажњу институција у њиховим напорима да попуне недостатак радне снаге. Јер су ти Бугари навикли да раде према критеријумима и захтевима послодаваца у напреднијим државама, имају вештине, могу бити продуктивни у одређеним професионалним областима тако да су они у крајњој линији драгоцен људски ресурс за бугарску привреду.

Међутим, треба признати да већина њих није отишла у иностранство због љубави према путовању. Ти су људи оставили домовину и родбину због бољих услова рада и веће зараде која им се нуди у земљама ЕУ, где их је у ствари и највише. Убедљив доказ за то је чињеница да Бугари у свету својим породицама шаљу укупно изнад 1 милијарде евра сваке године, што их претвара у највећег страног инвеститора код нас.

Ова времена су времена економских показатеља и интереса који се тичу сваког грађанина – у првом плану су зарада, цене, куповна моћ, благостање и задовољство послом и животом. Зато је приволети Бугаре у иностранству да се врате у домовину тежак задатак – могућности државе су ограничене, животни стандард је скроман, дохоци су више него умерени а по том показатељу Бугарска је на последњем месту у уједињеној Европи. Међутим, приступ је и рачунати једино на сентименте и носталгију, с тим што је он унапред осуђен на неуспех, без обзира на то да ли бугарска дијаспора гаји или не гаји топла осећања према домовини. Иначе то да им је стало до ње показују социолошка истраживања према којима 70% наших сународника који живе и раде у другим државама света нема ништа против да се под одређеним условима врати у своју земљу. У том контексту Министарство рада и социјалне политике је разрадило специјални програм за привлачење бугарских емиграната који ће се примењивати од јануара 2020. године. У оквиру европског Оперативног програма за развој људских ресурса за Бугаре који су се вратили у домовину се припрема пакет мера који укључује додатак на зараду у износу од 600 евра месечно на период од годину дана. Ово је саопштила заменик министра рада и социјалне политике Зорница Русинова. Ипак, за Бугарску то није мало новца – скоро толико износи просечна месечна зарада код нас. Стимулативни пакет за Бугаре повратнике предвиђа новац за покривање трошкова кирије, дадиље или бебиситерке док дете не крене у јаслице или вртић, учења бугарског језика за чланове породице који нису бугарски држављани. Укупна вредност програма износи око 5 милиона евра а важиће за сва лица до 54 године старости.

У првим коментарима великог дела наших сународника у иностранству поводом тог програма се осећа скептично расположење. „Сваки Бугарин ће се вратити кад види да негова породица и родбина живи добро и мирније, кад види да постоји фер зарада, добро здравство, добро образовање. Држава не мора да даје новац већ мора да помогне да се осетимо као важан део бугарске заједнице“, пише на друштвеним мрежама бугарски економиста емигрант. Већина људи такође инсистира на побољшању услова живота и рада у земљи као предуслову за повратак. Наравно, има и оних који неће остати равнодушни према мерама које Софија нуди бугарским емигрантима да би се вратили у домовину. Да ли ће те мере дати резултат, видећемо.