„Приче за лаку ноћ за мале бунтовнице“/Good Night Stories for Rebel Girls/ тренутно је једна од најуспешнијих књига за децу на светском књижевном тржишту. Идеја ауторки је била да испричају о младим женама у прошлости и данас које би инспирисале читаоце да се боре за своје снове и за промену света на боље. Управо ова књига је подстакла бугарску списатељицу Петју Александрову да у сарадњи са 40 талентованих сликарки исприча инспиративне приче Бугарки које су живеле пре нас. Књига се зове „Ја сам Бугарка” а свака приповетка је написана по стварним догађајима, према информацијама из писама, докумената, прича сведока итд.

Књига је намењена деци и адолесцентима, али она привлачи пажњу и одраслих којима су занимљива сећања на личности као што су Екатерина Каравелова, супруга бугарског политичара с краја XIX века, Баба Тонка Обретенова – поборница за ослобођење Бугарске од владавине Османског царства, Венета Ботева – супруга песника и револуционара Христа Ботева, списатељица Леда Милева, као и Људмила Живкова – ћерка Тодора Живкова и иницијатора одржавања фестивала дечје уметности у Бугарској под окриљем УН. Књига садржи и сећања на жене чији су живот и стваралаштво мало познати, па чак и заборављени. Међу њима је Станислава Караиванова Балканска која је у својој 15. години постала учитељица у македонском крају. У свом животу имала је пуно тешкоћа али је захваљујући својој снажној вољи и упорном карактеру успела да остане верна својим идејама.

„Неке од жена о којима пишем су мало познате чак и историчарима и то из простог разлога што о њима нема довољно сведочанстава.” – каже списатељица Петја Александрова:

Неке од прича ме и данас задивљују, дивим се личностима које у мени изазивају топла осећања. Таква је животна прича Станиславе Караиванове Балканске. Већ првог дана учитељевања код ње је дошло скоро 100 деце коју је она окупила у својој соби – сви су седели на поду. У њеним сећанима пише да је било толико много деце да је једва успела да свакоме од њих покаже како се пишу слова азбуке и час је завршио. Данас нам је тешко замислити да ће савремена деца пристати на такав живот пун лишења. Иста та девојка се након година запослила у поштанско-телеграфској служби, али је посао тешко добила. Нико није хтео да је запосли, многи су је чак исмејавали говорећи да то није женски посао. Међутим, она је била упорна, јер је телеграфски занат тајно изучила. Написала је молбу лично Кнезу Александру I Батенбергу, који је дао сагласност за њено запослење и рекао да је веома поносан и срећан што му је припала част да запосли прву жену у Бугарској на чиновничку позицију. Тада су неки људи чак специјално одлазили да виде како изгледа жена која се усудила да ради посао који се пре тога сматрао искључиво мушким.

У она далека времена, када жена није имала много права, када ни у цркву није могла да оде сама него искључиво у пратњи свог родитеља или рођака, Бугарка је диктирала догађаје у свом селу или граду. Била је у току са свим дешавањима и друштвено активна – каже још Петја Александрова.

Постоје документарна сведочанства о томе да пријем жена на универзитет још дуго не би био дозвољен код нас, да није било дама из једног женског удружења, које су написале гневну петицију са захтевом да најзад и жене имају право на високо образовање. Имала сам велику жељу да сазнам како се до краја одвио живот неких мојих јунакиња, али о томе не постоје сведочанства. Чак 3 од жена о којима пишем у књизи данас немају очуване фотографије. Рачунала сам на машту 40 сликарки које су на свој начин дочарале њихове ликове. Ја и оне смо подједнако заслужне за то да књига изгледа лепо. Планирамо да приредимо изложбу са свим илустрацијама на тему „Ја сам Бугарка”. Младе сликарке су радиле на књизи а нису ни очекивале да ће за свој рад добити хонорар. Зато сматрам да су у Бугарској жене те које материјалне ствари не стављају испред духовних вредности.

Превела: Албена Џерманова