После обиласка социјалних домова у Бугарској у којима живе деца са различитим степеном инвалидитета, Ерик Розентал, извршни директор организације Disability rights international која брани права особа ометаних у развоју, закључио је да су ти домови код нас нешто попут магацина за „складиштење непотребних људи“. По његовим речима живот те деце не кошта ништа наше друштво, што не само сведочи о лошој социјалној политици, лошем збрињавању и лошим здравственим услугама, него и крши основна људска права.

„Постоји Конвенција о правима особа са инвалидитетом која брани права апсолутно свих да живе у друштву и да попут осталих имају право личног избора – каже Ерик Розентал и наставља: Моје тумачење текстова те Конвенције јесте да је интеграција детета у друштво једнака његовом праву да живи у породици. Из УН већ су изнели свој став да мали домови, места породичног типа, уопште све те институционалне услуге ни на који начин не могу заменити породицу. Већи део деце смештених у њима има породицу и практично, ако помогнемо њиховим родитељима, можемо свести на нулу број нових пријема деце у социјалне установе. Доказано је да је могуће пронаћи хранитељску породицу за свако дете са тешкоћама, независно од степена инвалидитета, свакако ако родитељи нису у стању да сами брину о њему. То тражи наш међународни акциони план и наш циљ је да утичемо на ЕУ и остале донаторе да више не издвајају средства за изградњу или ремонт малих, великих и уопште, било каквих институција за збрињавање деце.“

С тим у вези наша је држава у центру пажње судског поступка покренутог против Европске комисије од стране три европске организације за заштиту људи са инвалидитетом. Тужбу су Суду ЕУ у Луксембургу поднеле три организације, а наиме: Европска мрежа за независан живот, фондација „Validity“ и Центар за независни живот, а њоме се оспорава решење ЕК да не обустави финансирање за Бугарску. Бесповратно европско финансирање услуга за старије особе и особе са хендикепом код нас износи 18 милиона евра, а тај је новац намењен изградњи, намештању и опремању 6 дневних центара и 68 групних домова за старије људе, људе са инвалидитетом и са менталним тешкоћама. Средства ће искористити 29 општина, у којима ће бити отворено до девет нових објеката за више од хиљаду људи.

И поред чињенице да се Бугарска обавезала да спроводи политику деинституционализације, европска средства ће бити коришћена и за стварање малих, специјализованих домова за смештај деце са тешкоћама у развоју. Према невладиним организацијама на тај начин не можемо решити озбиљне проблеме који воде дискриминацији, социјалном искључењу и сегрегацији тих људи. И пошто је Европска комисија одбила да обустави инвестиције те врсте, подносиоцима тужбе преостаје само могућност да се обрате Суду ЕУ.

„Лица деце у социјалним установама треба да пробуде наш праведни гнев, – каже Стивен Ален, извршни директор фондације „Валидити“, која је наследник Центра за заштиту права ментално оболелих особа. – Да гледамо фотографије деце из тих домова, право је понижење нашег достојанства. Међутим, овде не постављамо само морална, него и правна питања. Чињеница је да и данас ЕУ издваја јавна средства за сегрегацију људи са манама. Конкретно у Бугарској – за сегрегацију деце са облицима развојних тешкоћа. Модел малих, групних домова којим се земља поноси и каже да су они модел деинтитуционализације, практично се финансира новцем европских пореских обвезника. Сходно међународном праву, ЕУ нема право да финансира сегрегацију. Већ више година наша организација уочава прекршаје у том правцу од стране ЕУ, мислим на финансирање социјалних домова не само за децу са инвалидитетом, него и за одрасле, у Централној и Источној Европи. Европска комисија стално прима жалбе и свесна је проблема. Ми не желимо да живот на хиљаде људи са проблемима буде упропашћен и због тога инсистирамо да се средства преусмере на потпомагање породица.“

Превод: Александра Ливен